G
GANG
Gang (Gaṅgā) je najduža reka u Indiji i ona teče kroz Srednju zemlju, onaj deo Indije u kojem je Buda živeo. Nekada su je nazivali i Bhāgīrathī (Đa.V,255). Veličina i lepota, kao i njezina sposobnost da hrani useve, ali i da zbriše čitavo selo tokom poplava, uticali su da se na nju gleda sa mešavinom divljenja i straha. Jedan lik u Đatākama kaže: "Divim se Gangu, čije vode teku i bujaju" (Đa.V,93). Hinduisti su verovali, a i danas veruju, da njezina voda ima moć da spere posledice svakog lošeg dela koje su učinili, što je Buda kritikovao (M.I,39). Mlečni put je nazivan nebeskim Gangom (Ākāsagaṅgā, Đa.II,65). Kako bi se moglo i očekivati, komentari daju potpuno fantastičan opis izvora ove reke i njenih prvih kilometara, govoreći da polazi od jezera Anotatta, diže se u vazduh i potom prolazi kroz nekoliko tunela u stenama pre nego što stigne do Indije. Tipiṭaka ne govori ništa o izvoru Ganga, sem da je negde u Himalajima. Đatāke često kažu da kada je Bodhisattva bio asketa, u prethodnim životima, odlazio je u Himalaje i pravio sebi boravište kraj jedne okuke koju je pravio Gang (na prim. Đa.II,145; II,258) Gornji tok Ganga zvao se Uddhagaṅgā (Đa.II,283), reka Yamuna se u njega uliva kod Payāga (današnji Allahabad, Đa.II,151), da bi potom reka nastavila svoj put ka moru (A.IV,199).
Buda je često koristio Gang kao poređenje ili metaforu za svoje učenje (na prim. M.I,225; S.II,140; S.IV,298). Kada je želeo da dočara nezamislivu količinu nečega, rekao bi da ga ima koliko i zrna peska u Gangu (S.IV,376), što je poređenje vrlo često korišćeno u mahāyāna literaturi. Kad je želo da naglasi delotvornost svoga učenja za dostizanje nirvāṇe, koristio je neizbežno, nezaustavljivo kretanje Ganga na istok, kako bi ilustrovao tu ideju. Tako je rekao: "Baš kao što Gang teče, klizi, naginje ka istoku, isto tako onaj ko neguje i baštini plemeniti osmostruki put, klizi ka nirvāṇi" (S.V,40).
Kada je Buda napustio Pāṭaliputtu (danas Patna) tokom svog poslednjeg putovanja, morao je da pređe Gang, kako bi stigao u Vesāli. Danas je reka na tom mestu široka skoro kilometar, verovatno isto onoliko koliko je bila i u stara vremena. Ljudi iz grada koji su došli da ga isprate, počeše da idu obalom gore-dole, tražeći neku skelu ili čamac koji će ga prevesti. Neki čak krenuše da seku i uvezuju trsku kako bi napravili splav. A onda, prema Mahāparinibbāna sutta, "hitro kao kad bi snažan čovek ispružio ruku ili je savio, Buda i njegovi monasi nestadoše sa jedne obale Ganga i pojaviše se na drugoj" (D.II,89). Oni koji veruju u suštinsku identičnost budizma i hrišćanstva često citiraju ovaj događaj kao paralelu priči o Isusu kako ide po vodi (Mark 6,45-52). Poređenje je, međutim, malo sumnjivo. Ko god da je napisao priču o Isusovom hodanju po vodi verovao je da je ona doslovno tačna i predstavio ju je kao dokaz Isusove božanske prirode. Mnogi hrišćani i dan-danas prihvataju je kao takvu. U priči o Budinom prelaženju Ganga on ne hoda po površini reke, već nestaje na jednom mestu i pojavljuje se na drugom. Ali što je još važnije, budistička priča nije namenjena tome da je uzmemo doslovno, iako je neki ljudi možda tako doživljavaju. Ona je primer didaktičkog ulepšavanja — priča treba da zadrži pažnju i onda doprinese važnoj poenti — što je književno sredstvo često korišćeno u pāḷi Tipiṭaki i indijskoj književnosti uopšte. A poenta koja se pravi ovom pričom jeste da bez obzira koliko se teško može činiti dostizanje probuđenja, činjenica da su ga drugi dostigli treba da nam bude dovoljno ohrabrenje i ulije odlučnost da ga i sami dostignemo. Ovo potvrđuje kraj ove priče. Buda se osvrće i gleda preko reke, vidi ljude kako još uvek trče tamo-amo obalom i kaže: "Kada oni hoće da pređu okean, jezero ili reku, ljudi načine most ili splav. Ali mudraci su več na drugoj obali" (D.II,89). Videti Čuda.
GASTRONOMIJA
Gastronomija je veština pripremanja i konzumiranja hrane. I dok bi okupiranost hranom i jedenjem bila povezana sa žudnjom, to nije razlog da se odbaci ideja o vođenju računa da se pravilno hranimo, da se hrana priprema na higijenski način, da se lepo aranžira i konzumira sa zahvalnošću. Buda je govorio o nekoliko principa i ideja vezanih za gastronomiju. Prema zapadnjačkom razumevanju, postoje četiri "primarna" ukusa: slatko, gorko, kiselo i slano. Buda je prepoznao te ukuse, ali je dodao još četiri, tako da ih je bilo osam (māla rasa): sladak (madhura), gorak (tittaka), kiseo (ambila), slan (loṇika), opor (kaṭuka), pikantan (khārika), blag (akhārika) i prijatan (aloṇika, SN 47.8). Ovakvo suptilnije razumevanje ukusa omogućuje kuvarima veće kombinovanje i kontrastiranje ukusa, te stvara bogatiju i raznovrsniju kuhinju.
Što se tiče pripremanja i kuvanja hrane, Buda je rekao da će vešt kuvar (rasaka ili sūda) pažljivo posmatrati reakcije svojih mušterija ili poslodavaca na pripremu hrane i prema tome prilagoditi i svoje recepte. "On treba ovako da razmišlja: 'Danas mu se svideo ovaj kari, više je uzimao onog jela, a onda je dobro zahvatio od ovoga, pohvalio je ovo, kiseli kari mu se dopao'." (SN 47.8) Ovakve ideje na kraju su dovele do razvijanja specifične "budističke" kuhinje. Iako Buda nije zagovarao vegetarijanstvo, čini se da su rani budisti bili skloniji ishrani bez mesa ili su meso jeli tek sporadično. Jedan razlog leži u religijskim normama, a drugi razlog je ekonomski, jer je meso bilo skupo. Kao i đaini, i oni su preferirali plodove koji ne rastu u zemlji – voće, žitarice, mahunarke, lisnato povrće itd. — zato što nisu zahtevali kopanje i tako možda i ubijanje nekih od stvorenja koja žive u zemlji. Međutim, bilo je potrebno nekoliko vekova da budistička kuhinja bude apsorbovana u opštu indijsku kulinarsku tradiciju, a koja je bila pod uticajem ayurvedskih ideja čistog (sāttvika), zamućenog (rāđasika) i tamnog (tāmasika).
Važan deo gastronomije jesu i pravila ponašanja za stolom. Tipiṭaka nam daje detaljan opis kako je Buda jeo, a što ukazuje na to šta je smatrao ljupkim ponašanjem za stolom (M.II,138). Takođe, Vinaya sadrži nekoliko pravila za monahe i monahinje kako da se ponašaju za stolom.
U zemljama izvan Indije gde je budizam uhvatio korena, naročito na Dalekom istoku, razvila se specifična budistička gastronomija i postala i ostala sve do danas vrlo uticajna. Te kulinarske tradicije obično potpuno isključuju meso i izbegavaju povrće jakog mirisa kao što je recimo crni i beli luk. To je u skladu sa Budinim instrukcijama da se takvo povrće ne jede (Vin.II,139). Ovakva kuhinja se naziva "povrtna hrana" (zhaicai) na kineskom i do chay na vijetnamskom, "devocionalna hrana" (shojin ryori) na japanskom i "manastirska hrana" (sachal eumsik) na korejskom.
GLADOVANJE
Gladovanje (upavasa ili anasana) jeste uzdržavanje od uzimanja hrane tokom određenog perioda. Gladovanje se praktikuje iz religijskih, zdravstvenih ili terapeutskih razloga. Svojevremeno su ga Mahatma Gandi i zatvoreni pripadnici IRA koristili i u političke svrhe. Naučna istraživanja su pokazala da redovna kraća gladovanja mogu biti dobra za zdravlje, premda duža gladovanja (više od tri dana) mogu biti opasna. Od onih koji se pripremaju za određene medicinske procedure se često traži da se uzdrže od uzimanja hrane. Razne forme gladovanja praktikuju su u većini religija. Ðaini imaju nekoliko vrsta gladovanja, uključujući i ono koje se naziva santhana, gladovanje do smrti. Muslimani bi trebalo da se uzdržavaju od bilo kakvih pića i hrane između zore i večeri tokom meseca ramazana. Gladovanje se često pominje i u Bibliji (Na primer Dela 14,23; Luka 2,37; Matej 6,16 itd), a Isus je jednom gladovao 40 dana (Matej 4,2). Gladovanje, čak ekstremno gladovanje, činilo je deo samomučenja (attakilamathana yoga) kakvo su praktikovali askete u Budino vreme. Tokom šest godina Buda (tačnije Bodhisattva) je učio od drugih učitelja i eksperimentisao sa raznim asketskim vežbama, među kojima su bila i dugotrajna gladovanja. Neka do njih opisao je u Mahasihanada sutti, uključujući uzimanje hrane tek jednom u sedam dana ili samo jedan kola plod na dan (M.I,78). Kola je plod Zizyphus jujube, koji ima sasvim ograničenu nutritivnu vrednost. Kao posledica ovakvog i drugih gladovanja Budino telo je postalo izuzetno mršavo. "I tako radeći, telo mi postade poput kostura. Zato što sam jeo tako malo udovi mi postadoše poput stabljika vinove loze ili bambusa. Zato što sam jeo tako malo rebra su mu štrcala poput krovnih greda na polurazrušenom ambaru. Zato što sam jeo tako malo oči mi upadoše duboko u očne duplje, nalik odblesku vode u dubokom izvoru. Zato što sam jeo tako malo koža na stomaku mi se prilepila za kičmu. I ako bih dodirnuo stomak, osetio bih i kičmu, a ako bih dodirnuo kičmu osetio bih i svoju kožu na stomaku." (Maha-Saććaka sutta, MN 36)
Nema zabeleženih tragova da je Buda posle probuđenja gladovao ili da je to bilo kome preporučivao. Od monaha i monahinja se očekivalo da se uzdržavaju od hrane u vremenu od podneva do sutra ujutro, što je zaista kratak period da bi se mogao nazvati gladovanjem. Takođe, tokom tog vremena dopušteno im je da uzimaju voćne sokove i čaj. Mleko je međutim zabranjeno tokom tog perioda, ali iz nekih nerazumljivih razloga tajlandski monasi ignorišu činjenicu da se tvrdi sir pravi od mleka i jedu ga uveče. Vinaya takođe propisuje da monasi i monahinje mogu da jedu med, šećer, ulje i gi tokom večeri, ukoliko su bolesni (Vin.III,51). Šrilankanski monasi koji učestvuju u celonoćnom recitovanju takođe koriste mešavinu ove četiri namirnice. Ta mešavina se naziva ćatumadhura. Nezaređeni koji poštuju uposatha dan takođe će se uzdržati od hrane od podneva do jutra sutradan. Budina preporuka monasima i monahinjama da ne jedu noću čini se da je bila motivisana jedino zdravstvenim razlozima. Tako je rekao: "Ja ne jedem uveče i tako sam oslobođen bolesti i neugode, uživam u zdravlju, snazi i lakoći" (Kitagiri sutta, MN 70).
Dugotrajna gladovanja kakva preporučuju određeni "iscelitelji" nisu dobra za zdravlje i isto tako idu nasuprot Budine ideje srednjeg puta (mađđhima patipada) i izbegavanja ekstrema. Ašvagoša u svom delu Saundarananda-kavya daje ovaj razuman savet u vezi sa jelom: "Radi svoje meditacije i dobrog zdravlja, budi umeren u jelu. Previše hrane u stomaku sprečava disanje, izaziva tromost i pospanost, oduzima energiju. Premalo hrane lišava telo njegove supstance, lepe boje, upotrebljivosti i snage."
GLAS, BUDIN
Glas (ghosa) jeste zvuk načinjen govornim aparatom dok govorimo ili pevamo. Boja glasa je blisko povezana sa našim fizičkim i psihološkim stanjem. Napetost ili uzbuđenje mogu proizvesti piskav, treperav ili glas neujednačene visine. Bes, strah ili potištenost mogu proizvesti šišteći ili stenjući glas, niskog, pretećeg tona. Buda je imao naročito lepu boju glasa, koji je odslikavao duboki unutrašnji mir i toplo saosećanje, što je sigurno njegove govore činilo još ubedljivijim. Kaže se da je njegov glas imao osam obeležja: bio je razgovetan( vissaṭṭha) i jasan (viṭṭeyya), prijatan za uho (maṭju) i blag (savanīya), zaokružen (bindu) i tečan (avisāri), dubok (gambhīra) i zvonak (niddādi). Jedan posmatrač je primetio da kada se Budin govor završi, publika sa oklevanje ustaje i odlazi, stalno ga posmatrajući (M.II,140).
GOVOR, ISPRAVAN
Ispravan govor (sammā vācā) jeste treći korak na Budinom Plemenitom osmostrukom putu. Govor je sposobnost da formiramo i izgovorimo reč, sposobnost koju imaju samo ljudska bića. Zbog njene moći da donese dobro, ali i da povredi, Buda je veliku važnost pridavao ispravnom govoru. Tako je ispravni govor definisao kao izgovaranje samo onih reči koje su istinite (bhūta), korisne (attha saṃhitaṃ), izgovorene u pravo vreme (kālena) i motivisane blagošću i saosećanjem (anukampa, M.I,395). Jednom drugom prilikom je ovoj listi dodao i kvalitet blagosti (saṇha, M.I,126). U jednom od svojih najdetaljnijih opisa umešne upotrebe verbalne komunikacije Buda je rekao: "Odustajući od laganja, on postaje govornik istine, onaj u čije se reči može imati poverenje, na njih se osloniti, i tako on ne obmanjuje svet. Odustajući od zlonamernih reči, on ne ponavlja ovde ono što je čuo tako kako bi naneo štetu drugome. On izmiruje zavađene i ohrabruje one već ujedinjene, raduje se miru, voli mir, ushićuje se mirom, govori u korist mira. Odustajući od oštrih reči, govori reči kojima se ništa ne može zameriti, prijatne, ugodne za uho, odmerene, koje stižu do srca, učtive, dopadljive svakome. Odustajući od ispraznog naklapanja, on govori u pravom trenutku, ispravno, jezgrovito, o Dhammi i praksi, reči koje vredi zapamtiti, primerene okolnostima, razborite, artikulisane i povezane sa ciljem" (D.I,4).
GRCI
Različita plemena i etničke grupe pomenuti su u Tipitaki, budističkom kanonu. Jedna od njih su i Yona. U dijalogu sa bramanom Assalayanom, koji ističe značaj kasti, Buda tvrdi da kaste moraju biti socijalni fenomen, a ne božanski predodredeni poredak, pošto među Yonama postoje samo dve grupe, slobodni ljudi i robovi; a onaj ko je gospodar može postati jednoga dana rob i obrnuto (M.II,149). Ime Yona je izvedeno od imena Jonija, starog naziva za Grčku, ili preciznije, za grcke države i narod u obalskom pojasu Anadolije. Kada su oni bili porobljeni i uključeni u carstvo Ahemenida, pružila im se prilika da putuju širom ogromnog carstva, čak do njegovih istočnih granica. A te istočne granice dodirivale su naravno zapadni obod Indije. I tako, kada je Aleksandar Makedonski stigao čak do Taksile (u današnjoj pakistanskoj provinciji Pendžab), pred gradsku kapiju je izašla delegacija lokalnih grčkih trgovaca da ga pozdravi. Jedan od Asokinih edikata pominje Yone kao narod na granici njegovog carstva i jedan od tih proglasa je zapravo i pisan na grčkom. Čuveni zlatnik koji je izdao car Kaniaka (120. godina?) ima na sebi figuru Bude i njegovo ime (BODDO) ispisano grčkim pismom.
Malo je verovatno da je Buda ili bilo koji Indijac iz oblasti gde je on živeo ikada video nekog Grka, ali pominjanje Yona u Tipitaki pokazuje da je nekoliko izolovanih informacija o njima ipak uspelo da se probije na istok. Zanimljivo je da komentar uz Anguttara nikāyu pominje da su Sakye, Budino pleme, imali statue Yone koji drži lampu. Posle Aleksandrovih osvajanja veliki broj Grka preselio se u Indiju (današnji Avganistan i Pakistan) i odatle imao izvestan uticaj na indijsku kulturu.
GREH
Greh je hrišćanski termin i u sebe uključuje i pojam krivice. Prema hrišćanskoj teologiji, postoje tri vrste greha: oprostiv greh, smrtni greh i izvorni greh. Prvi je manji prekršaj Božijih zakona, dok ovaj drugi predstavlja mnogo teži prestup, kao što je ubistvo ili obožavanje drugih bogova. Izvorni ili praroditeljski greh jeste greh koji nose svi ljudi i nasledili su ga od Adama i Eve, prvih grešnika. Mentalne nečistoće u budizmu — pohlepa, mržnja i obmanutost — i svi njihovi derivati — tvrdičluk i gramzivost, ljutnja i zloba, naivnost i glupost — ponekad se nazivaju gresima, ali ovo je potpuno pogrešno i navodi na pogrešan zaključak. Greh je misao, govor i dela koji su u suprotnosti sa Božijim zakonima i zbog kojih će, kao u slučaju izvornog greha, čak i potomci grešnika biti kažnjeni. U budizmu ovakve ideje ne postoje. U budizmu nečistoće (āsava ili kilesa) smatraju se takvima zbog čisto objektivnih razloga. One su loše ili neprikladne zato što su ih porodile negativne namere (pohlepa, mržnja i obmanutost) i otuda imaju negativne posledice (griža savesti, nesreća, ljutnja, nasilje, kažnjavanje itd.) Takođe, prema budističkom učenju, jedna osoba ne može trpeti kammičke posledice nečistoća neke druge osobe.
GUNAVATI ANAGARIKA
Gunavati je bila rođena u religioznoj porodici u Burmi 1924. godine. Pošto u to vreme nisu postojale monahinje u theravādi, postala je 1936. anagarika, nezaređena monahinja. Usavršila je svoje poznavanje pālija i postala ekspert za Tipitaku, da bi potom učila meditaciju u čuvenoj Kumāra vihāri. Jednog dana sasvim slučajno čula je za stradanja budistkinja u Nepalu i odlučila je da učini nešto kako bi im pomogla. U to vreme većina žena u Nepalu bila je nepismena i od njih se očekivalo da svoj život provedu u kući brinući se za porodicu i domaćinstvo. Gunavati je stigla u Katmandu 1963. godine i odmah potom počela da organizuje predavanja o budizmu za žene, a njih je prevodila Dhammavati, još jedna dinamična žena koja je kasnije i sama postala anagarika. Za dve godine Gunavati je osnovala ženski manastir po imenu Srigh vihāra, gde je organizovala kurseve opismenjavanja za žene i devojke, podučavala ih osnovne zdravstvene principe, šivenje i pletenje, ali i upućivala u budizam. Samopouzdanje i nezavisnost koju je ispoljavala Gunavati predstavljali su veliku inspiraciju za Nepalke i njezin primer na kraju je doveo do stvaranja pokreta za ženska prava u toj zemlji. Gunavati je umrla u Burmi 2000. godine.
GURU
Videti Učitelji i učenici.
GUSKA
GooseGuska (haṃsa) je polu-vodena ptica slična velikoj patki, sa plovnim kožicama na nogama i dugim vratom. U severnoj Indiji moguće je pronaći nekoliko vrsta divlje guske. Sanskritski i pāḷi naziv haṃsa se često netačno prevodi kao "labud", ali labudovi nisu poreklom iz Indije i bili su nepoznati starim Indijcima. Guska koja se tako često pominje u Tipiṭaki i u kasnijoj budističkoj književnosti jeste Anser indicus, guska sa prugastom glavom. Otprilike iste veličine kao i domaća guska, ova divna ptica ima sivo, belo i žuto perje, a na glavi su joj dve karakteristične crne štrafte. Njezino oglašavanje sa blagim, melodičnim "aang aang aang" po opštoj oceni je jedno od najzanosnijih u čitavom životinjskom svetu. Budu su ponekad upoređivali sa ovom guskom, a karakteristike i navike ove ptice su često korišćene kao metafora za određene duhovne kvalitete.
Buda je rekao da su domaćini nalik paunovima, po tome što su divnih boja, ali nespretni letači, dok su monasi i monahinje poput gusaka, jednolične boje, ali u stanju da se vinu u nebesa (Sn.221). Vaṅgīsa se ovako obratio Budi: "O voljeni, podigni hitro svoj glas, kao što divlja guska ispruži svoj vrat i pusti bogati i milozvučni krik" (Sn.350). Guske sa prugama na glavi se često vide tokom zime, kako se hrane po močvarama i poljima sve do sredine marta, a potom odlete da se gnezde na Tibetu. Za Budu je ova migracija bila slična oslobođenju. Tako je rekao: "Pažljivi marljivo vežbaju, u vezivanju radost ne nalaze, boravište svoje napuštaju, k'o divlje guske kad sa jezera polete" (Dhp. 91). "Sunčevom stazom divlje guske lete, a vazduhom čarobnjaci, ali mudri, savladavši Maru, iz ovog sveta u nibbanu odlaze" (Dhp.175). Piṅgiya je povratak gusaka u severnu Indiju u oktobru iskoristio kao metaforu za dolazak nečeg prekrasnog. "Baš kao što ptica možda napusti maleni gaj i ode u šumu plodova punu, isto tako i ostavi za sobom uskogrude učitelje i dođoh kod Probuđenoga, poput guske što sleti na veliko jezero" (Sn.1134).
Jedna od najlepših legendi u čitavoj budističkoj tradiciji potiče iz XII poglavlja apokrifne Abhiniṣkramaṇa Sūtra i upravo u njoj svoju ulogu igra i jedna divlja guska. Jednom dok je šetao kroz dvorski vrt, princ Siddhattha ugleda jednu gusku kako pade na zemlju sa krilom probodenim strelom. Blago je smestio pticu u krilo, izvukao onu strelu i ranu premazao medom i uljem. Malo zatim, Devadatta posla poruku u dvorac da je on ustrelio pticu i tražeći da njemu pripadne. Siddhattha mu odgovori: "Da je ptica mrtva, ja bih ti je vratio odmah, ali pošto je živa, ti nemaš pravo na nju". Onda Devadatta posla drugu poruku da je zahvaljujući njegovoj veštini ptica pala na zemlju i da zbog toga pripada njemu. Ponovo je Siddhattha odbio da svom rođaku da pticu, te zatraži da se sazove veće mudraca i reši spor. Tako i bi učinjeno i pošto su neko vreme raspravljali, najstariji među mudracima iznese svoje mišljenje: "Živo biće pripada onome ko podržava i štiti život, a ne onome ko pokušava da uništi život". Ostali se saglasiše sa ovim, te princu Siddhatthi bi dopušteno da zadrži gusku.
Iako se ne nalazi u Tipiṭaki, priča o princu Siddhatthi i guski je možda i zasnovana na stvarnom događaju. Bilo kako bilo, ona na lep način odslikava pozitivan odnos i poštovanje koje budizam ima prema životu.