V

VAĐRAYĀNA BUDIZAM

Vađrayāna je oblik budizma koji je evoluirao iz mahāyāne tokom VII ili VIII veka u Indiji. Naziv znači "dijamantno vozilo" i odnosi se na navodno nesalomivu logiku koju vađrayānisti koriste da bi potkrepili svoje tumačenje Dhamme. Ponekad se ovaj oblik naziva i tantrayāna (tantre su ezoterični religijski tekstovi) ili mantrayāna, zbog značaja koji se pridaje upotrebi mantri. Vađrayāna se kasnije proširila i na Šri Lanku, Burmu, Tajland i postala naročito dominantna u Kini i Japanu, ali je vremenom izumrla na svim tim mestima. Danas se vađrayāna budizam praktikuje u Mongoliji, Tibetu, Butanu i u nekim oblastima indijskog dela Himalaja. U naše vreme vađrayāna je postala veoma popularna na Zapadu, velikim delom zahvaljujući uticaju Dalai lāme i mnogih drugih tibetanskih monaha koji tamo podučavaju.

VEDE

Vede su najstariji i najvažniji od svih svetih tekstova hinduizma. Postoje četiri Vede, iako se samo tri pominju u budističkom Kanonu (M.II,133). To su Rg veda, Sāma veda i Yađur veda, a sve su sastavljene između XIII i VII veka pre n.e. Četvrta, Atharva veda, uključena je u sveti kanon tek nekoliko vekova posle Bude. Hinduisti veruju da su Vede večno (sanātana) otkrovenje (śruti) božanskog porekla (apauruṣeya). Za one koji poriču autoritet Veda se kaže da su "nečisti" (nāstaka). Buda je rekao da ništa nije večno, smatrao je otkrovenje nepouzdanim načinom saznavanja i odbacivao je ideju vrhovnog boga kao neubedljivu. Takođe je izrazio ozbiljne sumnje u tvrdnju da su autori Veda imali božansko znanje. Jednom ga je neki braman zapitao šta misli o verovanju da su autori Veda imali neposredno iskustvo božanskog. Buda je odgovorio: "Šta ti misliš o tome? Ima li ijednog brāhamana koji kaže: 'Ja znam. Ja vidim. Samo ovo je istina, sve ostalo je pogrešno?' "

"Nema, Gotama."

"Da li je ijedan učitelj tih bramana ili čak učitelji njihovih učitelja, idući sve tako unazad sedam generacija, rekao tako nešto?"

'Nije, Gotama.'

"A šta je onda sa drevnim brahmanskim mudracima koji su sastavili vedske himne, koji su ih pevali, izgovarali i dorađivali, a koje bramani i danas pevaju i recituju, samo ponavljajući ono što je ranije bilo pevano? Jesu li možda oni ikada rekli: 'Mi znamo. Mi vidimo. Samo ovo je istina, sve ostalo je pogrešno?' "

'Nisu, Gotama. Nisu rekli.'

"Zamisli niz slepaca koji se oslanjaju jedan na drugog. Prvi od njih ne vidi, onaj u sredini ne vidi, a ni onaj koji je na kraju. Tvrdnje bramana su slične tome. Prvi od njih ne vidi, onaj u sredini ne vidi, a ni onaj koji je na kraju. Tako se čini da je vera bramana bez osnova" (M.II,169-70).

Buda je takođe odbacivao praksu žrtvovanja životinja, delotvornost rituala, kao i sistem kasti, a sve je to bilo propisano u Vedama. Oni koji tvrde da je Buda bio hinduista ili da je budizam samo jedan reformisana verzija hinduizma zaista su loše informisani.

VEGETARIJANSTVO

Vegetarijanstvo jeste praksa nejedenje mesa. Neki vegetarijanci ne jedu ni životinjske proizvode — mleko, jaja, buter — i zovu se vegani. Vegetarijanstvo su upravo počeli da propagiraju u Budino vreme, uglavnom đainizam, ali sam Buda nije bio vegetarijanac, niti je to zahtevao od svojih učenika (M.I,369). Čini se da je razlog u tome što je pravio razliku između direktnog ubijanja — kada sami ubijemo životinju ili neko to uradi za nas — i indirektnog ubijanja — kupovanje mesa životinje koja je već ranije bila ubijena. Direktno ubijanje nas čini neposredno odgovornim za smrt, dok kupovina i jedenje mesa životinje ubijene bez naše namere ili znanja čini nas tek posredno odgovornima. Vegetarijanci ili Budini kritičari mogu smatrati da je to cepidlačenje, ali nije. Čak i najstriktniji vegetarijanci ubijaju sićušne životinje svaki put kad hodaju, a i povrće koje jedu treba prskati  da bi se ubile životinje štetočine. Tako je i vegetarijanac posredno odgovoran za ubijanje kao i neko ko kupuje meso u supermarketu.

Međutim, zreli budisti razmišljaju ne samo o efektima svojih postupaka na same sebe, već i efektima koje ti postupci imaju na druge. Bez obzira da li životinju ubijamo sopstvenom rukom ili meso kupujemo u prodavnici, u oba slučaja jedno svesno biće je mrtvo. Zbog toga, ima budista koji smatraju da time što ne jedu meso pomažu da u ovom svetu ima manje okrutnosti i u tom smislu vegetarijanizam je više u skladu sa opštim duhom prvog pravila morala. Na Šri Lanki vegetarijanstvo je uobičajeno, mada nikako nije opšte, a skoro je nepoznato u Burmi, Tajlandu, Laosu, Kambodži i Tibetu. Mnogi kineski budisti i svi kineski monasi i monahinje su striktni vegetarijanci.

VELOVI I POKRIVANJE LICA

Veo (ogunthana) jeste komad tkanine koji se koristi za pokrivanje. Neke religije i kulture zahtevaju od žena da se pokrivaju kada su na javnom mestu, smatrajući takav čin znakom skromnosti. Biblija kaže da žene treba da pokrivaju glavu dok su u crkvi (Prva poslanica Korinćanima, 11, 4-16), a veo koji mlada na Zapadu nosi tokom ceremonije sklapanja braka jeste trag ovakve prakse. U većini islamskih zajednica žene moraju da velom pokrivaju kosu ili ponekad i čitavo lice kada su na javnom mestu. U Budino vreme neke žene su nosile veo, iako više kao nekakav ekvivalent šeširu, nego da bi sakrivale lice. No, otprilike početkom prvog milenijuma, počelo je da se smatra prikladnim za žene iz viših slojeva društva i onima unutar kraljevskog doma da velom prekrivaju lice. To je bio začetak onoga što je nazvano purdah, isključivanje žena iz javnog života, trenda koji je postao rašireniji u Indiji sa dolaskom islama u XIII veku. Seoske žene u Indiji će i danas sarijem pokriti i lice u prisustvu muškaraca koji nisu u rodbinskoj vezi sa njima (videti sliku).

Lalitavistara, živopisna Budina biografija sadrži jednu zanimljivu priču vezanu za ovo pitanje. Prema ovom delu, pošto je Yasodhara bila odabrana da postane žena princa Siddhatthe, ljudi su je kritikovali što ne koristi veo u prisustvu svog svekra i svekrve. Ovo je tumačena kao znak neskromnosti i svojeglavosti. Tako Lalitavistara opisuje mladu ženu kako se pravda ovim rečima: "Oni koji su obuzdani telom i ponašanjem, odmereni u govoru, motre nad svojim čulima, blagi i smireni, zašto bi takvi pokrivali svoje lice? Čak i ako su pokriveni sa hiljadu velova, a besramni i neumereni, nepošteni i bez vrline, takvi žive u ovome svetu nepokriveni i izloženi pogledima. Ako je žena bez vela, ali stražari nad svojim umom i čulima, verna svome mužu i razmišlja o drugome, takva blista poput Sunca i Meseca. Pa zašto bi onda pokrivala lice? Mudrac koji čita misli drugih, zna moje namere, kao što i božanstva znaju moje postupke i vrlinu, moju disciplinu i skromnost. Pa zašto bih onda pokrivala lice?"

Iako je ova priča apokrifna, ona je u saglasju sa Budinom idejom da je psihološko i unutrašnje važnije od materijalnog i spoljašnjeg.

Videti Odeća.

VERA

Vera (saddhā) jeste prihvatanje istine o nečemu što nije moguće saznati u tom trenutku ili što nije moguće upoznati na drugi način. Prema većini teističkih religija, vera ima metafizički efekat. Bog zahteva veru i oni koji je imaju su nagrađeni time što bivaju spaseni. U budizmu se vera shvata sasvim drugačije. Vera se ceni ukoliko se iz nje rađa, prvo, spremnost da budemo otvoreni prema Dhammi, zatim da počnemo da je praktikujemo, a onda i ida istrajemo sve dok ne dođu rezultati. Ako neko nema barem malo vere, ona neće nikada čak ni razmišljati o Dhammi. Budistički filozof Nāgārjuna dobro je to izrazio kad je rekao: "Iz vere se povezujemo sa Dhammom, ali iz razumevanja se rađa znanje. Od ovo dvoje, razumevanje jeste važnije, ali vera dolazi pre njega." Dakle, na određenoj tački, veru počinje da zamenjuje znanje zasnovano na ličnom iskustvu.

Budizam pravi razliku između neosnovane vere (amūlikā saddhā) i razložne vere (ākāravatī saddhā). Vera koja se aktivira nakon snažnog podsticaja emocija, opčinjenosti pretpostavljenim čudima ili koja nas navodi da prihvatimo prvu stvar na koju naiđemo, bez istraživanja alternativa, sve to bio bi primer ove prve vrste vere. Razložna vera izrasta iz pažljivog procenjivanja mogućnosti, zaključaka i činjenica. Ovakav stav vrlo dobro ilustruje susret Bude sa čovekom po imenu Upāli, koji je bio ugledan predvodnik zajednice i sledbenika đainizma. Posle poduže diskusije sa Budom, Upāli odluči da postane njegov sledbenik "od današnjeg dana, pa do kraja života". Ali  umesto da prihvati Upālijevo iskazivanje vere, Buda ga podstiče da ne žuri i da još malo razmisli pre nego što načini jednu tako važnu odluku: "Prvo sve dobro razmotri. Dobro razmatranje je jako važno u slučaju tako ugledne osobe kao što si ti." U to vreme su se u Indiji različite religije nadmetale za sledbenike i Upālija je iznenadio jedan ovako neočekivan savet: "Ja sam još zadovoljniji zbog ovih reči. Da je neka druga škola pridobila mene kao sledbenika, ona bi sa tim paradirala kroz grad kako bi svi saznali. Ali vi od mene tražite da prvo dobro razmislim." Znajući da je Upāli do tada bio đain, Buda ga je zamolio da nastavi da pomaže monahe svoje ranije religije: "Tvoja je porodica odavno pomagala đaine, zato bi bilo dobro da to i dalje činiš" (MN 56).

Prema Budi, racionalna vera je "ukorenjena u razumevanju, snažna, ne može je pokolebati bilo koji učitelj ili propovednik, demoni, božanstva, Bog, niti bilo ko drugi na ovome svetu" (MN 48), te joj otuda ne treba potpora fanatizma prema svojoj ili neprijateljskog stava prema drugim religijama.

VERNOST

Biti veran (anubbata ili assava) znači ispoljavati čvrstu i postojanu lojalnost i posvećenost nečemu ili nekome. Socijalno gledano, vernost ima veoma važnu ulogu u izgrađivanju poverenja, pouzdanosti i trajnih međuljudskih veza. Duhovna vrednost vernosti jeste u tome da ona slabi sklonost ka tome da nas impulsivne želje, dosada ili lakomislenost skrenu sa puta i pojačava odlučnost i samodisciplinu. Nije nužno da ispoljavamo isti stepen vernosti prema svakoj obavezi koje smo se ikada prihvatili. Naša vernost trebe pre svega da bude rezervisana za vredne stvari i proporcionalna njihovom značaju. Buda je pominjao tri stvari koje su vredne naše vernosti – Dhamma, prijatelji i bračni drug.

Tri utočišta treba da uzmemo jedino onda kada potpuno razumemo šta radimo i šta to podrazumeva za nas. Kada to učinimo i verni smo svojoj odluci, to nam uliva ogromnu snagu i poverenje, što ubrzava napredovanje Putem. Buda je rekao: ‘Dhammu treba praktikovati verno, bez kolebanja. Onaj ko tako praktikuje Dhammu, spava mirno u ovom životu i u narednom.’ (Dhp.169). Buda je takođe pominjao da su karakteristike istinskog prijatelja to da se drži svoje reči (avisaṃvādanatāya), ostaće vam prijatelj i kad ste u nevolji (āpadāsu na viđahati) i da će i život dati za vas ako treba (đivitaṃ pi’ssa atthāya pariććattaṃ hoti, (D.III,187-190). Drugim rečima, najviši nivo prijateljstva ne menja se sa promenom spoljašnjih okolnosti. Takva vernost obično rađa vernost i u onima ka kojima je usmerena.

Vernost je jedan od najvažnijih sastojaka uspešnog braka. Muž, govorio je Buda, ne sme biti neveran svojoj ženi, a ni žena mužu (D.III,). Jedan lik u Đātakama kaže: ‘Mi ne grešimo sa tuđom ženom, niti naše žene varaju nas. Prema tuđim partnerima odnosimo se kao da smo u celibatu.’ (Mayañ ća bhariyaṃ nātikkamāma amhe ća bhariyā nātikkamāma aññatra tāhi brahma ćariyaṃ ćarāma pe, Đa.IV,53). Dobra žena se u Tipiṭaki hvali kao verna svom mužu’ (ekabhattakinī, Đa.III,63). Arhetipski lik predane i lojalne supruge u budističkoj tradiciji jeste Sambulā, žena kralja Sotthisene. Kada ga je zadesila teška bolest od koje se potpuno izobličio i bio prinuđen da napusti tron, te da ostatak života provede sam u šumi, ona je ignorisala sve njegove zahteve da ostane u gradu i rado je pošla sa njim u izgnanstvo. Sa mnogo strpljivosti i ljubavi negovala ga je, sve dok ga na kraju nije izlečila. Kada bi posumnjao u njezinu vernost i klonio je se, ona ga ipak nije napuštala. Na kraju se potpuno uverio u njenu vernost, izvinio se zbog nepoverenja i njih dvoje su nastavili život u sreći (Đa.V,88-98).

Supružnička vernost i ljubav su važne teme i u mnogim Đataka pričama. U jednoj takvoj priči, ženina vernost spasava supruga od mahinacija zlog kralja (Đa.II,122-5), a u drugoj Bodhisattva savetuje muža da se prema svojoj predanoj i namučenoj ženi odnosi sa poštovanjem kakvo zaslužuje (Đa. II, 203-5). U jednoj naročito lepoj priči svi prijatelji su napustili čoveka kada se sukobio sa strašnim čudovištem, čak je i hrabrost njegove žene na trenutak popustila. A onda su njegovi pozivi u pomoć razvejali njenu neodlučnost i jurnula mu je u pomoć s rečima: ‘Plemeniti mužu od šezdeset godina, neću te napustiti. Sve četiri strane sveta znaju da si mi najdraži.’ (Đa. II,341-4). Jedna druga priča govori o ženi čija je spremnost da pogine za svog muža pomogla da se oboje spasu sigurne smrti (Đa. III,184-7).

VESĀKHA

Vesākha je drugi mesec u budističkom kalendaru, a na sinhala jeziku on se izgovara Vesak. Prema theravāda tradiciji, Siddhattha Gotama je rođen, prosvetlio se i umro na dan punog Meseca meseca vesākhe, iako to nije pomenuto nigde u Tipiṭaki. Prema Tipiṭaki, dok je Buda boravio u  Vesālijui, saopštio je da će umreti za tri meseca (ito tiṇṇaṃ māsānaṃ, D.II,114). Pošto nije napuštao Vesāli sve do kraja sezone monsuna (sredina oktobra), nije mogao da umre pre sredina januara.

Kada je kineski monah Hiuen Tsiang boravio u Indiji tokom VII veka, ustanovio je da većina budista slavi Budino rođenje, probuđenje i smrt tokom meseca vesākha, a neke škole su to činile u neko drugo vreme. Tako je on zapisao: "Prema opštoj tradiciji, Tathāgata je imao osamdeset godina kada je, petnaestog dana druge polovine meseca vesākha, dostigao konačnu nirvāṇu… Ali sarvāstivādini kažu da je on zapravo umro osmog dana druge polovine meseca Kattika." "Bodhisattva je bio rođen osmog dana druge polovine meseca vesākha… Ali sāvaka škola kaže da je to bilo petnaestog dana druge polovine meseca Vesākha."

U theravāda budističkim zemljama Vesākha je državni praznik i na taj dan ljudi se okupljaju u hramovima da slušaju propovedi, meditiraju i iskazuju poštovanje Budi kroz različite ceremonije. Videti Kusinārā i putovanja.

VESĀLI

Vesāli je bio glavni grad plemenske republike Vađđi i mesto na kojem su se odigrali mnogi važni događaji iz Budinog života. Tu je održan i drugi budistički sabor, otprilike stotinu godina posle njegove smrti. Danas se ruševine Vesālija prostiru na velikoj površini, a među njima je najvažniji ogroman kameni stub, sa lavom na vrhu, zatim velika stūpa odmah do njega i još jedna stūpa u blizini, za koju arheolozi misle da je podignuta kako bi se u nju pohranila jedna osmina Budinog posmrtnog praha koja je pripala Vađđijima. Vesāli se nalazi 40 kilometara severno od Patne, prestonice današnje indijske države Bihar.

VEZIVANJE ZA PRAVILA

Vezivanje za propise i pravila (sīlavataparāmāsa, ali ponekad i sīlabbataparāmāsa ili sīlavataupādāna) jeste termin koji je Buda često koristio (A.III,377; D.II,58; IV,144; M.I,433). Sīla znači ponašanje formulisano pravilima (na primer, pet pravila), vata znači zaveti, propisi ili rituali, a parāmāsa znači vezivanje i hvatanje za nešto. Čitava ova sintagma odnosi se na pogrešno verovanje da savesno ispunjavanje pravila ponašanja ili precizno izvođenje određenih rituala samo po sebi vodi do probuđenja. Međutim, ona obuhvata i mnoge druge slučajeve — cepidlačenje oko manje značajnih pravila; brkanje etikecije sa pravilima morala; insistiranje da drugi striktno poštuju propise, dok sami pronalazimo načine kako da ih zaobiđemo; strogo pridržavanje spoljašnje forme moralnih pravila, ali neobaziranje na njihovo pravo značenje i svrhu; mehaničko recitovanje pravila, misleći da je to dovoljno. Sve ovo su primeri sīlavataparāmāsa. Ovde se takođe mogu ubrojati stav uskogrudosti ili mišljenje da smo samo mi u pravu, čak hvalisanje sopstvenim vrlinama (Sn.782). Nažalost, tradicionalno praktikovanje budizma često pruža primere ovakvog izvrdavanja i iskrivljenog razumevanja.

Osobi koja je pod uticajem sīlavataparāmāse manjkaju fleksibilnost, balans i sposobnost da se probije iza reči ili spoljašnje ljušture. Tako, i pored toga što je iskrena i marljiva, takva osoba zapravo nikada ne pronikne u Dhammu na dubljem nivou. Buda je ovakvo vezivanje za pravila ponašanja i propise označio kao jedan od deset okova (dasa saṃyojana, A.V,17) koji sputavaju čoveka i ometaju ga u duhovnom rastu (appahāya abhaddo, A.V,145). Videti slovo i duh.

VIJETNAM

Vijetnam je zemlja u jugoistočnoj Aziji, koja se graniči sa Laosom i Kambodžom na istoku i južnim kineskim morem na zapadu. Budizam je u ovaj region stigao negde u V veku, uglavnom preko indijskih trgovaca i monaha, na njihovom putu ka Kini. U kasnijim vekovima kineski uticaj je postao dominantan u Vijetnamu, te je zemlja prihvatila kineske forme budizma. Posle 70-ih godina XIX veka Francuzi su tu načinili svoju koloniju, a budizam su počeli da zabranjuju, jer je predstavljao deo vijetnamskog identiteta. Posle drugog svetskog rata komunisti su u Severnom Vijetnamu potpuno ugušili budizam, dok je budiste na jugu brutalno proganjao prokatolički režim Ngo Dinh Diema. Danas je čitava zemlja pod komunističkom vlašću i budizam nastavlja da trpi razna ograničenja. Mnoge vijetnamske izbeglice uspele su da nastave svoj religijski život u SAD, Australiji i Evropi.

VINAYA PIṬAKA

Vinaya je prvi deo Tipiṭake, zbirke svetih budističkih tekstova, dok su druga dva dela Sutta piṭaka i Abhidhamma piṭaka. Reč vinaya —  znači 'disciplina' ili 'praksa' i odnosi se na pravila kojih budistički monasi i monahinje moraju da se pridržavaju. Vinaya piṭaka se sastoji od tri dela: Suttavibhaṅga, Khandhaka i Parivāra. Prvi od njih sadrži Pātimokkhu, 227 pravila za monahe i 311 za monahinje, kao i komentare tih pravila. Khandhaka sadrži opise raznih monaških procedura, kao što je zaređenje, i administrativnih poslova. Poslednji deo Vinaya je katehetski dodatak, koji obrađuje monaški zakon. Najraniji delovi Vinaya piṭake sadržani su u Pātimokkhi, dok je ostatak nastajao tokom dugog perioda, u vekovima posle Budine smrti.

VISUDDHIMAGGA

Visuddhimagga je delo koje predstavlja svojevrstan pregled čitave Sutta piṭake, onako kako ju je razumela mahāvihāra tradicija theravāda budizma. Ovaj naslov znači 'Put pročišćenja'. Knjigu je napisao Buddhaghosa u V veku i za strukturu mu je poslužila shema od sedam pročišćenja, koju je Buda izložio u Rathavinīta sutti (M.I,145). Pristup Visuddhimagge duhovnoj praksi je više teorijski i zasnovan na abhidhammi, nego što je praktične prirode.

VJERUJU

Vjeruju je formulacija uverenja, obično religijskih, koja neko mora da prihvati kako bi bio smatran članom određene religije. Ideja prihvatanja putem vere je strana budizmu, zato što on uvek veći naglasak stavlja na postupke, nego na veru. Svako vjeruju ili ispovedanje vere u hrišćanstvu — apostolsko, nikejsko, Atanasijevo itd. — izlaže teološke ideje koje moraju biti prihvaćene (čak i ako ih ne razumemo sasvim), kako bismo postali hrišćanin i bili spašeni. Zanimljivo je da nijedno od tih sažetaka vere ne govori ništa o tome kako treba da se ponašamo. Ako postoji neki ekvivalent za sažetak učenja u budizmu ili nekakav približan pandan, onda bi to bile Budine reči. "Ja podučavam samo jednu stvar — patnju i okončanje patnje" (M.I,140). Ili bi još bolje mogle da se uzmu njegove reči zabeležene u Dhammapadi: "Izbegavaj zlo, čini dobro i pročisti svoj um: to je učenje svih Buda" (Dhp.183). Prema budizmu, verovanje u neki skup ideja. čak i ako u njih verujemo svim svojim srcem, ne može nas osloboditi. Jedino razumevanje i dubinska promena u srcu i umu može nam u tome pomoći. Videti epitet i vera.

VLADANJE

Vladanje (pālanaviđđā) jeste način na koji se političke teorija primenjuje na upravljanje zemljom. Buda nije mnogo govorio o vladanju i politici, ali jeste podsticao kraljeve sa kojima je ponekad razgovarao da budu pravični, blagi i da vode računa o dobrobiti svojih podanika; iza toga je stajala ideja da ukoliko vladar takav i njegova vladavina će biti pravedna i blagotvorna. Budino učenje namenjeno kraljevima bilo je formulisano u Deset zakona vladavine (dasa  rāđa dhamma). To su darežljivost (dāna), moral (sīla), liberalnost (pariććāga), otvorenost  (ađđava), blagost (maddava), samoobuzdavanje (tapo), ne-ljutnja (akkodha), nenasilje (avihiṃsa), strpljivost (khanti) i nekompeticija (avi-rodhana, Ja.I,260; III,274). Međutim, kasniji budistički mislioci proširili su ovo u savet kojim se uglavnom koncentriše ispoljavanje političke moći.

Najduže i najdetaljnije staro budističko učenje o vladanju nalazi se u spisu Mahāvastu i sastoji se od elaboracije Tesakuṇa đātaka iz zbirke Đātaka (Ja. V. 109). Ovde su dati neki odlomci iz tog dela: "Kralj nikada ne bi trebalo da padne u ropstvo besa. Umesto toga, neka kontroliše svoj bes, jer nikome ne može da radi ni za svoje dobro, a ni za tuđe kada je besan… Kada iskrsne nesporazum, on treba da posveti pažnju obema sukobljenim stranama, sasluša argumente svake  i onda zaključi spor prema onome što je pravedno. Ne treba da ga u tome vode naklonosti, mržnja, strah ili nepromišljenost…. Dok jednim okom pazi na državne poslove, kralj bi trebalo da se brine o sreći svih. Trebalo bi da spreči bilo koga da čini nasilje i pokaže da je pravednost ta koja biva nagrađena. Kao i u vreme starih kraljeva, velik broj imigranata dolazi da bude primljen u novu zajednicu i trebalo bi da ih prihvatiš. Uvek pokaži naklonost prema siromašnima, ali isto zaštiti i imućne koji su tvoji podanici… Ne gaji neprijateljstvo prema susednim kraljevima. Ko god da mrzi, nagrada će mu biti mržnja njegovih neprijatelja. Neguj prijateljske veze sa svojim susedima, jer drugi cene one koji su postojani u prijateljstvu. Ne raspredaj o svemu i svačemu, ali iznesi svoje mišljenje u pravom trenutku i drži se teme… Uvek štiti one koji žive pravedno. Jer se točak vlasti okreće u zavisnosti od točka pravde… Nikada ne postavljaj za kmetove ili nadzornike oblasti ni svoje sinove ili braću ako su bezobzirni, nasilni ili iskvareni… Budalast ili pohlepan savetnik nije na korist ni vladaru ni zemlji. Zato, kao svoje savetnike imenuj ljude koji nisu gramzivi, već časni i posvećeni svome poslu i koji mogu da unaprede zemlju. Tvoje oči nisu tako dobre kao oči špijuna, a nije ni policija. Zato u svakom od svojih poslova angažuj nekog ko će prikupljati informacije za tebe."

Suština ove i svake kasnije budističke političke teorije jeste da se "točak vlasti okreće u skladu sa točkom pravde" (balacakram hi niśrāya dharmacakram pravartate), tj. da je vlast samo onda legitimna kada podržava i promoviše dobrotu, jednakost i vladavinu zakona.

VREME

Vreme (kāla, samaya ili velā) jeste osećaj trajanja koji prati fenomen promene. Stari Indijci koristili su različite sisteme za merenje i deljenje vremena, ali najčešće korišćene jedinice bile su  trenutak (khaṇa), sekunda (tattaka), minut (lava) i sat (horā), dan i noć (ahoratta), nedelja (sattaratta), dve nedelje (aḍḍhamāsa), mesec (māsa), godina (saṃvaććhara) i vek (vassasata). Noći su bile podeljene na tri bdenja (yāma, Dhp.157) a a meseci na dva dvonedeljna perioda (Ja.I,159). Trajanje nekih od ovih jedinica je bilo različito, ponekad i znatno, u zavisnosti od sistema koji se koristio. Za dan se smatralo da počinje sa izlaskom sunca (suriyuggamana).

Budina inteligencija i imaginacija bile su tolike da je bio u stanju da razmišlja o ogromnim vremenskim periodima. Tako je jednom rekao da je ovaj svet nastao, ne za šest dana i pre nekoliko hiljada godina kako to veruje judeo-hrišćanska tradicija, već tokom nekoliko eona (kappa). Kada su ga zapitali koliko je jedan eon dug, odgovorio je: "Zamislite planinu kilometar dugačku, kilometar široku i kilometar visoku, sve jedna stena bez ikakve pukotine i šupljine. A onda zamislite da jednom u sto godina neki čovek udari po toj planini komadom svilene tkanine. Pre bi se ta planina istrošila nego što bi prošao eon" (S.II,182). Ovo naravno nije trebalo da bude precizna mera, već samo da stvori osećaj jednog nezamislivo dugog perioda vremena.

Tokom vekova su budistički abhidhamma filozofi razvili nekoliko teorija vremena, neke od njih vrlo sofisticirane. Međutim, iako su intelektualno zanimljive, malo tih teorija ima i praktičnu primenu. Budino poimanje vremena se zasnivalo na čistom zdravom razumu i bilo je sasvim praktično. On je govorio o dve vrste vremena — hronološkom i iskustvenom. Hronološko možemo uočiti i meriti određenim kretanjem nekog predmeta. U staroj Indiji ovo se radilo posmatranjem kretanja Sunca (M.I,393) ili merenjem kretanja Sunčeve senke uz pomoć kālatthambe ili sunčanog sata. Kasnije je pronađen vodeni sat, koji je mogao da pokazuje vreme i u oblačne dane, a i noću. Iskustveno vreme se oseća zahvaljujući sposobnosti da se sećamo prošlosti, budemo svesni sadašnjosti i spekulišemo o budućnosti. Tako je u budizmu vreme prvenstveno psihološki fenomen. Ali takav koji može da nam stvori i probleme.

Vezanost za sećanja može nas odvesti u kajanje i osećaj krivice, dok spekulacije o budućnosti mogu dovesti do brige, žudnje, straha i beskorisnih fantazija, a i jedno i druge se može koristiti kao kao beg od sadašnje stvarnosti. Jednom prilikom Buda je rekao: "Prošlost ne treba slediti, ni budućnost priželjkivati, jer ono što je prošlost je mrtvo, a budućnost još pristigla nije. Umesto toga, uz pomoć uvida sagledaj sadašnji trenutak, to ovde i sada. Upoznaj ga i budi sa njim" (M.III,187). Govoreći o vrednosti življenja u sadašnjosti, takođe je jednom prokomentarisao: "Ne lamentiraju nad prošlošću, ne žude za onim što tek treba da dođe, već održavaju sebe u sadašnjosti i zato im je izraz lica tako vedar" (S.I,5). Jedna od karakteristika Dhamme jeste da je ona vanvremena (akāliko), što znači da je relevantna i primenljiva danas, baš kao što je to bila i kada ju je Buda izlagao (M.I,137).

VRTOVI

Vrt (ārāma ili uyyāna) jeste zemljište na kojem se uzgajaju biljke. Hortikultura je bila veoma razvijena u staroj Indiji i sekularni spisi kao što je Kāma sūtra i Vṛkṣāyuveda daju detaljna uputstva kako oblikovati vrt, koje cvetove odabrati, kojim ih redom saditi i kako ih održavati. Kāma sūtra kaže o pažljivoj ženi: "trebalo bi pažljivo da pripremi teren i posadi aromatično bilje, povrće, grmove šećerne trske i slično. Trebalo bi da u redovima zasadi i crvenolisnu šljivu (mirobalan), jasmin i drugo cvetno drveće, kao i šiblje. U sredini vrta treba napraviti izvor, jezerce ili bazen. Prosjake, budističke i đainske monahe treba držati podalje." Dve vrste vrtova koje se najčešće pominju u Tipiṭaki su; (1) voćnjaci (phalārāma), obično mangoa, smešteni na obodima sela, i (2) vrtovi za uživanje (pupphārāma) kakve su posedovali vladari ili bogataši, smešteni izvan gradova, a koristili su ih praznicima ili vikendom za druženje, veselja i proslave (Vin.III,49). Sem cvetnog šiblja, drveća i vinove loze, najvažniji elementi ovih vrtova za uživanje bili su paviljon (maṇḍapa), jezerce sa lotosima (pokkharaṇī), kamena klupa (silāpatta) i ljuljaška (dolā) okačena o granu velikog drveta. U blizini je možda bilo mesto gde su se hranile veverice i pauni, a ribe u jezercima su možda bile istrenirane da izađu na površinu radi hranjenja na zvuk bubnja (Ja.II,227). Većina ovih vrtova bila je okružena zidom i održavali su ih posebni vrtlari (ārāmapāla).

Najraniji budistički manastiri izrasli su iz ovakvih vrtova koji su bili poklanjani Budi. Najslavniji od njih bio je Bambusov gaj i Đīvakov Mangov gaj u Rāđagahi, kao i gaj princa Đete u Sāvatthiju. Prvi je opisan kao "ni suviše blizu, ni suviše daleko  (od grada), pogodan za dolaženje i odlaženje, pristupačan ljudima u svako doba, ne prenatrpan danju i ne suviše bučan noću, miran, osamljen, pogodan za sedenje a da nas niko ne uznemirava i podsticajan za duhovnu praksu" (Vin.I,39). Sem činjenice da vrtovi nude određeni stepen samoće i tišine, šta je to što ih čini toliko "podsticajnim za duhovnu praksu" (paṭisallānasāruppa)? Stari budisti razumeli su da naše neposredno okruženje može da utiče na naš um. Na primer, "boravište okruženo vrtom, gajem i jezerima, prijatni krajolik, panorama sa selima, gradovima i lepom okolinom, kao i udaljeni planinski vrhovi u plavičastoj izmaglici" mogu umiriti nemir i brigu (Vis.110). Slično šumama, vrtovi čini se imaju prirodnu sposobnost da stišavaju um. Istraživanje je pokazalo da slično tome i boja može uticati na nečije mentalno stanje. Plava i zelena imaju naročito umirujući efekat, a naravno zelena je dominantna boja u vrtu. U procesu fotosinteze biljke razmenjuju ugljen-dioksid za kiseonik. Tako šiblje i drveće čine ambijent bogat kiseonikom, mnogo više nego urbani delovi ili zatvoreni prostori kao što su kuće, u kojima nema biljaka. Unošenje više kiseonika pomaže umu da ostane budan i oštar. Iako iskusan meditant može meditirati bilo gde, nema sumnje da su neke sredine pogodnije za meditaciju od drugih. Vrtovi su jedna od njih i to može biti razlog zašto su ih prvi budisti voleli kao mesta za svoje manastire.

Neki od japanskih veličanstvenih vrtova nalaze se u manastirima. Među njima, najpoznatiji je Ryoan-ji u Kjotou. Norbalinga u Lhasi, na Tibetu, i sada u ruševinama Kaluḍiya Pokuṇa u Mihintaleu, na Šri Lanki, su druga dva divna vrta namenjena boljoj meditaciji. Manastir koji je osnovao veliki reformator tajlandskog budizma Buddhadasa smešten je u šumovitom predelu nazvanom Suan mokkh, Vrt oslobođenja.