I

IDOLATRIJA

Idolatrija (paṭimāpūđā) jeste praksa klanjanja i upućivanja molitvi statuama, pri čemu se one tretiraju kao sam Bog ili neka obožavana ličnost. Iako se statue koriste pri nekim budističkim pūjama, nijedan razuman budista ne veruje da su one sam Buda, niti se on "moli" toj statui. U VII veku kineski monah I-tsing je napisao: "Iako je Veliki učitelj dostigao nirvāṇu, njegovi kipovi još uvek postoje. I njima se iskazuje poštovanje kao da on još uvek postoji u ovom svetu". Niko ko je načinio makar i najmanji napor da razume budizam ili budističke rituale ne može poverovati da su budisti skloni idolatriji. I naravno uvek je bilo ljudi koji su ulagali takav napor da razumeju. Muslimanski spis pod naslovom Dabistan al-Madhhāhib, napisan u Indiji krajem XV veka, kaže: "Stranci u odnosu na ove dve religije (budizam i hinduizam) mogu smatrati da njihovi sledbenici kipove smatraju božanstvima, ali to svakako nije slučaj. Oni zapravo veruju da je statua samo predstava božanstva, jer božanstvo samo po sebi nema ni lik ni oblik." Britanski hrišćanin Rober Noks, koji je u XVII veku proveo dobar deo života na Šri Lankii, pisao je o stavu Sinhaleza prema statuama: "Što se tiče kipova, kažu da ih ne drže za bogove, već samo figurama koje ih samo podsećaju na njihova božanstva, te im se otuda klanjaju." Oni koji danas i dalje insistiraju na tome da budisti upražnjavaju idolatriju ili su neznalice ili svesno šire laži.

ILUZIJA

Iluzija (māyā) jeste nešto lažno ili što zapravo ne postoji. Neki loše obavešteni ljudi veruju kako je Buda učio da je sve iluzija koju stvara um i da ništa zapravo ne postoji. Ovo je jedan od primera gde je učenje vedantičkog hinduizma pogrešno pripisano Budi. Pa na šta je onda Buda mislio kad je rekao: "Sve je nestvarno" (sabbaṃ vitathaṃ, Sn.9)?

Idealizam jeste stanovište da je sve tek kreacija uma, "ples! ili "igra" (līlā) Božija i to je ono što zastupa vedanta. Ovo je krajnja suprotnost naivnom realizmu, shvatanju da je sve tačno ono kako nas se prikazuje. Obe ove ideje su pogrešne, i to prva više nego ova druga, a Buda se nije priklonio nijednoj od njih.

Sasvim je jasno da spoljašnji svet postoji u stvarnom smislu reči. Elementi tog postojanja — zemlja ili čvrstoća (paṭhavī), voda ili fluidnost (āpo), vatra ili toplota (tejo) i vetar ili kretanje (vāyo) — postoje nezavisno od naših umova. Međutim, kada spoljašnji svet bombarduje naša čula, mi reagujemo tako što svoje ideje, vrednosti, pretpostavke, i očekivanja projektujemo na taj svet. Kao rezultat toga, ono što opažamo je često više proizvod našeg uma nego kvaliteta samo objekta. To je Buda nazvao "iskrivljavanjem opažanja" (saṭṭā vipullāsa, A.II,52). Vrednost meditacije jeste u tome da posmatrajući um uočavamo i njegovu sklonost da projektuje i iskrivljuje, te ćemo tako smanjiti šanse da nas on zavede. Vremenom, kako postaje potpuno miran i jasan, on prestaje i da projektuje i objekti čula nam se ukazuju kakvi zaista jesu. Obična osoba sve vidi kroz određeni filter svojih žudnji, sećanja, predrasuda i nadanja; probuđena osoba "vidi stvari onakve kakve jesu" (yathābhūtaṭāṇadassana).

IMENA

Ime (nāma ili samaṭṭā) jeste reč ili reči po kojima je neka osoba, stvar ili mesto poznato. Priroda ličnih imena u Budino vreme bila je sasvim drugačija nego što je danas. Posle rođenja, prvi ritual koji bi novo biće prošlo bila bi ceremonija nadevanje imena (nāmakaraṇa). Pridevi povezani sa određenim vrlinama ili stvarima koje su smatrane povoljnim su često korišćeni kao lična imena (mūlanāma). Drugi nazivi bili su patronimi ili matronimi, tj. "sin od". Takvi su primeri Sāriputta, Nātaputta i Māluṅkyāputta. Nadimci zasnovani na spoljašnjem izgledu ili navikama takođe su bili česti, na primer Daṇḍapāṇī (Onaj koji nosi štap), Dīghanakha (Dugi nokti) i Oṭṭhaddha (Zečija usna). Ponekad su ljudi bili poznati po imenu povezanim sa njihovim poslom, na primer stolar Paṭcakanga (Pet alata). Samo su ljudi iz viših kasti koristili ime klana kojem pripadaju (gottanāma), ono što bismo danas nazvali prezimenom. Na primer, Bhāradvāđa, Kaććāyana i Vāseṭṭha. Budino lično ime bilo je Siddhattha, što znači "Onaj koji je postigao svoj cilj", dok je ime njegovog klana bilo Gotama, što bukvalno znači "najbolja" (tama) "krava" (go). Ovo ime odslikava jedno ranije vreme kada je posedovanje velikog krda stoke bilo izvor bogatstva i ponosa. Ljudi koji nisu bili njegovi učenici obično su Budu oslovljavali sa "Prijatelju Gotamo" (Bho Gotama) ili "Monaše Gotamo" (Samaṇa Gotama).

Jedno od sujeverja starih Indijaca bilo je da naše ime ima moć da utiče našu životnu situaciju ili sudbinu, čemu se Buda blago podruguje u Nāmasiddhi Đātaki. U ovoj priči mladić Pāpaka (Rđavi) mrzeo je svoje ime, verujući da ne predstavlja dobar znak, i zamolio je svog učitelja da mu da novo i bolje. Učitelj mu reče da krene na put i putuje sve dok ne pronađe ime koje mu se više sviđa, da se potom vrati i on će mu promeniti me. Tokom svog puta mladić naiđe na pogreb čoveka koji se zvao Đīvaka (Živko). Kad je izneo svoje iznenađenje da neko ko se tako zove može umreti, ljudi počeše da mu se smeju i rekoše: "Ime ne daje ni život ni smrt. Ono služi samo da se jedan čovek razlikuje od drugoga." Kasnije naiđe na robinju po imenu Bogatstvo, kako je gospodar tuče zato što nije dovoljno zaradila, a onda i na čoveka po imenu Vodič, koji se bio izgubio. Shvativši da naša sudbina ne zavisi od imena, vratio se svom učitelju i odlučio da zadrži staro ime (Ja.I,402).

Slično današnjim filozofima jezika, Buda je bio svestan da imena mogu da razjasne, ali i da iskrive stvarnost, u skladu sa tim kako ih upotrebljavamo i razumemo. Na to je mislio kada je rekao: "Ime dominira svime, obuhvata sve, sve stavlja pod svoj uticaj" (S.I,86). Učio je da ne postoji sopstvo, a ipak je često koristio reči "tebe", "mene" i "sebe". Kada su ga pitali za tu navodnu kontradikciju, rekao je: "To su samo imena, jezičke konvencije, izrazi i oznake koje su u opštoj upotrebi i koje Tathāgata takođe koristi, ali nije njima zaveden" (D.I,202). Znao je da su pitanja poput: "Ako ne postoji Bog, ko je onda stvorio ovaj svet" gramatički ispravna, ali da navode na pogrešan trag. Ako se "ko" zameni sa "šta", čitava priroda ovog pitanja, a onda i njegov odgovor se menjaju. Otuda, podučavao je da ako želimo da postavimo neka teološka ili filozofska pitanja koja će voditi ka istinskom razumevanju, prvo ih moramo razjasniti (vibhađđavyākaraṇiya, A.II,46). Neko ga je jednom zapitao: "Gde probuđen čovek odlazi posle smrti?" Kao deo odgovora, Buda je objasnio da iako je gramatički ispravno reći da vatra "ode" kad se ugasi, netačno je ako na osnovu toga zaključimo da je da ona "odlazi" u određenom smeru ili na određeno mesto (M.I,487).

Međutim, izvan teološkog i filozofskog diskursa, biti suviše izbirljiv i pedantan oko imena može voditi do nepotrebnih neslaganja. Buda je rekao: "Ne treba insistirati na korišćenju lokalnih izraza i ne treba ignorisati njihovu uobičajenu upotrebu. A kada to radimo? U različitim zemljama mogu istu stvar zvati 'činija', 'posuda', 'zdela', 'plitica' ili 'tanjir'. Kako god da je zovu, ako se vežemo za naziv u jednom zemlji, a nalazimo se u drugoj, i insistiramo da je samo on ispravan, tada zapravo insistiramo na lokalnoj upotrebi i ignorišemo uobičajenu"(M.III,235). Uprkos ovom zdravorazumskom stavu, vezivanje za reči je vrlo često među nekim od tradicionalnih budista. Na primer, tajlandski monasi na Zapadu obično insistiraju da im se obraćaju sa ajahn’, što je tajlandski izgovor pāḷi reči ācariya, a za nju postoji savršeni prevod, a to je "učitelj".

IMETAK

Imetak (bhoga, dhana ili vitta) jeste novac ili vredne stvari koje poseduje neka osoba, institucija ili država. Pāḷi reč dhana je prvobitno značila "zrno" — pirinča, žita, susama ili ječma — jer su pre pojave novca to bili glavni kriterijumi imućnosti (dhaṭṭaṃ dhanaṃ (A.II,32). Porodica koja je imala mnogo obradivog zemljišta i pun ambar smatrana je bogatom. U Budino vreme imetak se još uvek merio u žitaricama, ali i sve više u zlatu i srebru (A.IV,7). Buda je imao inteligentan i realističan stav prema imetku i shvatao je njegovu važnost. Tako je rekao: "Uzmimo slučaj čoveka koji svoj imetak stiče legalno i ne ugrožavajući druge, a pri tome sebe čini srećnim i ispunjenim, deli to što stekne sa drugima, čini dobra dela, sve to koristi bez pohlepe, bez opsednutosti, svestan ograničenja i imajući uvek na umu sopstveni duhovni razvoj; takav čovek je vredan pohvale zbog svega toga" (A.V,181-2). Imućan čovek je, kaže ovde Buda, "vredan pohvale (pāsaṃso) zbog tri stvari – (1) po tome kako stiče svoj imetak, (2) po tome kako ga koristi i (3) stavu koji ima prema tom imetku.

Budista svoj imetak treba da stiče na zakonit način (dhammena) i bez povređivanja drugih (saṃvibhajati), to znači unutar granica pet pravila morala, u skladu sa etikom ispravnog življenja i bez ugrožavanja normi i pravila svoje zajednice. Pošto ga stekne, koristi ga na smislen način i tako da ga to čini srećnim i ispunjenim (attānaṃ sukheti pīṇete), umesto da ga spiska na beznačajne stvari i puki luksuz ili da ga uopšte ne troši. Ali dok u tome uživa, on nikada ne zaboravlja da postoje mnogi koji ne uživaju blagodeti koje on ima. U duhu velikodušnosti i filantropije, on svoj imetak deli sa drugima (saṃvibhajati) i pomaže dobrotvorne i religiozne institucije (puṭṭāni karoti).

Zanimljivo je primetiti da su prvi ljudi koji su uzeli Budu kao svoje utočište bili trgovci Tapussa i Bhallika (Vin.I,4) i da je Budino učenje uhvatilo koren dobrim delom i zahvaljujući izdašnim darovima bogatih trgovaca kao što su Anāthapiṇḍika, Ghosita, Kukkuṭa, Pāvārika i drugi.

Bogatstvo ima tendenciju da ljude čini gordim i samozadovoljnim, pogotovo ako je stečeno nabrzinu ili bez mnogo napora. Kao što je to Buda primetio: "malo je na ovom svetu ljudi koji, kada steknu veliki imetak, ne budu zavedeni njime, ne postanu nepažljivi, jure za čulnim zadovoljstvima i zlostavljaju druge" (S.I,74).

Znajući za ovo upozorenje, zreli imućni budisti ima na umu ograničenja svoga imetka (ādīnavadadassāvī). Oni znaju da im on može mnogo dati na raznim područjima, ali ipak im ne može obezbediti ono što je najvažnije u životu, te ih to ohrabruje da imetak koriste bez pohlepe, zanesenosti ili strasti (amucchita). Oni isto tako razumeju da njihov imetak ima još veću vrednost ako vreme, slobodu i prilike koje im on pruža koriste da se fokusiraju na svoj duhovni razvoj.

I dok hvali pošteno steknut i na pravi način korišćen imetak, Buda je uvek balansirao ovo ukazujući da postoji i druga vrsta bogatstva, još vrednijeg, koje je dostupno svakome, koje se nikada ne može ukrasti ili izgubiti, a moguće ga je i preneti u naredni život. Zato je rekao: "Postoji pet vrsta bogatstva. Kojih pet? Bogatstvo vere, bogatstvo vrline, bogatstvo obaveštenosti, bogatstvo velikodušnosti i bogatstvo mudrosti" (A.III,53). Ko god je "bogat" u ovim i drugim duhovnim vrednostima "bilo da je muškarac ili žena, takav nije siromašan, niti mu je život isprazan" (A.IV,5). Videti Preduzetničke sposobnosti.

INDIJA

Indija je kulturna celina koju danas čine savremene države Pakistan, Indija i Bangladeš. Stari Indijci su Indiju nazivali ili Aryadesa ili Bhārata, što je i danas njeno službeno ime. U Budino doba ona se zvala Đambudīpa, Zemlja ružine jabuke (A.I,35). On sam ju je opisao prilično tačno da je "široka na severu, a uzana na jugu" (D.II,235) i da ima visoke planine na svojoj severnoj granici, a to su Himalaji (Vin. IV,197). Tako je izgled Indije opisao na sledeći način: "Malo je senovitih gajeva, šuma, prijatnih mesta, divnih jezera, a mnogo više brdovitog zemljišta, reka koje je teško preći, zabiti, planina" (AN I.336). Buda je čitav svoj život proveo u onom delu severne Indije koji se tada zvao Srednja zemlja, širokoj, ravnoj dolini u slivu reka Gang i Jamuna. Budizam je u Indiji cvetao tokom 1000 godina i potom sledi dugi period propadanja, da bi konačno nestao u XIII veku  Pedesetih godina prošlog veka začeo se pokret obnove budizma, uglavnom raširen među intelektualcima i kastom nedodirljivih, a predvodio ga je Bhimrao Ambedkar. Od tada je populacija budista od skoro nepostojeće narasla na preko 8 miliona.

INVALIDITET, FIZIČKI I MENTALNI

Biti invalid jeste stanje umanjene fizičke ili psihičke sposobnosti. Neki loše informisani budisti veruju da biti invalid znači da smo nešto loše učinili u prošlom životu.  Ovakvo verovanje je dobar primer onoga što se može nazvati kammičkom naivnošću. Pozitivna ili negativna kamma manifestuje se kroz pozitivne ili negativne osećaje. A u praksi, invalidna osoba može biti isto toliko srećna kao i potpuno zdrava osoba, ponekad i više od nje. Takođe je primećeno da su osobe sa Daunovim sindromom često blage, pune ljubavi i dobronamerne, što je u oštroj suprotnosti u odnosu na neke "normalne" osobe. Možemo videti invalidnu osobu i pomisliti: "Ja ne bih voleo da budem kao on", ali naša osećanja ne znače da se i ta druga osoba tako oseća. Sasvim je moguće da ona prihvata situaciju u kojoj je i oseća se srećnom, zadovoljnom i ispunjenom. Imajući to u vidu, zaista je neosnovana generalizacija da imati fizički ili mentalni invaliditet znači da smo učinili nešto negativno u prošlosti. Nauka je pokazala da je većina slučajeva invaliditeta uzrokovana genetskom greškom i tako, gledano iz budističke perspektive, imaju svoj uzrok u biološkim i fizičkim zakonima (bīđa niyāma and utu niyāma), a ne u kammi.

Neki od Budinih učenika bili su fizički invalidi — Khuđđuttarā je bio grbavac, a Bhaddiya patuljak. Prvoga je Buda hvalio zbog velikog znanja (AN I.260), a drugog zbog divnog glasa (AN I.194). Khuđđuttarā je dostigao prvi stupanj probuđenja, dok je Bhaddiya postao potpuno probuđen (SN XXI.6). Dakle, jasno je da biti fizički invalid ne predstavlja nikakvu barijeru za duhovno usavršavanje. Buda je takođe uveo pravilo da je monasima i monahinjama zabranjeno da imitiraju neki fizički invaliditet. (yathāvađđena kīḷanti, Vin. III,179).

ISHRANA, BUDINA

Budina ljudska priroda ponekad biva zaklonjena velom legende i mita. To je neobično, s obzirom da Tipiṭaka sadrži toliko mnogo informacija o njemu, zapravo više nego o bilo kojem drugom velikom religijskom učitelju iz prošlih vremena. Ona nam daje detaljan i prihvatljiv opis njegovog fizičkog izgleda, načina podučavanja, utiska koji je ostavljao na druge i njegovih navika i svakodnevice. Čak nam govori i o hrani koju je jeo.

Na drugoj strani, malo je podataka o Budinom životu pre odlaska od kuće kako bi postao lutajući asketa. Ali kao mladić iz više klase sigurno se dobro hranio do tog trenutka. Pošto je učio kod različitih učitelja, krenuo je putem krajnje askeze. Kao deo takve prakse, jeo je otpatke i bačenu hranu, uključujući i penu od prokuvanog pirinča (ācāma), ostatke sezamovog semena pošto je iz njega isceđeno ulje (piṭṭāka), travu i čak kravlji izmet. U jednom trenutku, stigavši do krajnjih granica ovakvog ekstrema, jeo je čak i sopstveni izmet i pio mokraću. Međutim, ponekad je jeo i korisniju hranu kao što je posebna vrsta pirinča po imenu daddula i divlji pirinač koji botaničari poznaju kao Oryza rufipogon (MN 12).

Pošto je uvideo beskorisnost ovakvog samomučenja, Buda se odlučio za drugačiji pristup. Ali je prvo morao da povrati snagu i to je učio, kako sam kaže, jedući kuvani pirinač (odana) i kummāsu (MN 36). I tada, kao i danas, pirinač je kuvan u vodi sa malo soli. Kummāsa je pripremana kuvanjem različitih žitarica i mahunarki, a najčešće od lavljeg pasulja ili crnog graška, sve dok se masa potpuno ne zgusne da bi od nje mogle da se prave ćufte. Iako je kummāsa smatrana hranom za puk, zapravo je bila vrlo hranljiva i izdašna. Tako saznajemo da su, neposredno posle probuđenja, dva trgovca koja su tuda prolazila ponudila Budi kašu od ječma (mantha) i medenjake (madhupiṇḍaka, Vin. I,4), tj. med u saću u obliku kuglica. I ovo je bio vrlo izdašan i hranljiv obrok. Počev od tada, pa do kraja života, Buda je jeo šta god mu je bilo dato, bilo da se radilo o hrani koja je raznovrsna i skupa ili jednolična i jednostavna.

Hrana koju je obično jeo bila je pirinčana kaša (yāgu), verovatno pripremljena na način na koji se to čini i danas, tako što se pirinač kuva u vodi dok se ne zgusne, pa se dodaje so i češnjevi belog luka i nekoliko papričica. Buda je govorio da takva kaša ima pet prednosti — otklanja glad, gasi žeđ, reguliše gasove u telu, čisti creva i pomaže da se svare ostaci druge hrane (AN V.206). U drugim prilikama jeo je mnogo raznovrsnije obroke — očišćeni pirinač (vigatakāḷaka) sa raznim sosovima (sūpa) i karijima (vyaṭjana, MN 77). Saznajemo da mu je jednom drugom prilikom poslužena svinjetina (sūkaramaṃsa) sa jujubom, tj. voće Zizyphus jujube (AN V.44). Budi je takođe jednom poslužen obrok od pirinčane kaše kuvane sa jujubom i sezamovim uljem, u koju su bili ubačeni paprika, beli luk i lāmađđaka (Vv. 43,6). Vinaya pominje da je ponekad jeo i voće kao što su ružine jabuke, mango i više vrsta šljiva (Vin. I,30). Ove dve poslednje voćke su kiselog ukusa, ali bogate vitaminima A i C, kao i gvožđem. Budin poslednji obrok bilo je jelo po imenu sūkara maddava, ali nažalost danas ne znamo od čega se sastojalo (DN 16).

Buda je jednom rekao da "telo nastaje zahvaljujući hrani i zavisi od hrane" (AN IV.159). To važi kako za probuđene ljude poput njega, tako i za sve druge.

ISPRAVNO I POGREŠNO

Videti Dobro i loše.

ISTINA

Istina (saćća ili taććha) jeste govor, tekst, pojmovi ili saznanje koje odgovara stvarnosti i koje nas, ako se na pravi način shvati, može voditi ka preciznijem i potpunijem razumevanju te stvarnosti. Postoje dve vrste istine – konvencionalna i krajnja istina. Ako neko kaže: "Pada kiša" i zaista pada kiša, tada se za tu tvrdnju može reći da je istinita. međutim, to je samo konvencionalna istina, jer je njezina vrednost ograničena. Ako, sa druge strane, neko kaže: "Žudnja izaziva nezadovoljstvo" i ona to i čini, za to se može reći da je apsolutna istina, jer ako je razumemo i uzmemo u obzir, ona može voditi do radikalne promene naših stavova, života i, na kraju, do naše životne sudbine. Neke istine mogu biti delimične, po tome što odgovaraju tek jednim vidovima stvarnosti, ali ne i nekim drugim. Međutim, jedna istina ne može protivrečiti drugoj. Ako neko kaže: "dva i dva jesu četiri", a drugi kaže: "Dva i dva jesu pet", jedna od ove dve tvrdnje mora biti pogrešna. Tako Buda kaže: "Istina je jedna" (Sn.884). Najvažnije apsolutne istine kojima je podučavao Buda jesu četiri plemenite istine.

Buda je veliku važnost pridavao govorenju istine. Prva i najvažnija karakteristika ispravnog govora jeste da je istinit u onoj meri u kojoj to mi možemo da sagledamo. O govoru koji je u skladu sa Dhammom je rekao: "Treba se okrenuti od laganja. Kada nekog pozovu pred sud, na ispitivanje, pred plemenski savet, esnaf ili kralja i upitaju ga: 'Dobri čoveče, reci nam sve što znaš'. Ako ne zna, on kaže: 'Ja ne znam.' Ako zna, on kaže: 'Ja znam.' Ako nije video, on kaže: 'Nisam video', a ako je video, kaže: 'Video sam'. On ne laže svesno radi svoje koristi, radi tuđe koristi ili nekog beznačajnog dobitka" (M.I,288). Videti Doslednost.

ITIVUTTAKA

Itivuttaka je mala knjiga u okviru Khuddaka nikāye, petog dela Sutta piṭake, a ova je drugi deo Tipiṭake, budističkog Kanona. Naziv itivuttaka znači "tako je rečeno" i knjiga se sastoji od 112 kratkih govora ili sutta sa strofom na kraju svakog od njih. Za razliku od većine drugih govora, ovi ne počinju pominjanjem mesta na kojem su se izgovoreni. Prema tradiciji, njih je održao Buda u Kosambiju, gde ih je čula sluškinja po imenu Khuđđuttarā, iz kraljevske palate, zapamtila i prenela drugima.

IZNENADNO I POSTUPNO

U različitim periodima istorije budističke filozofije vodile su se debate oko toga da li se probuđenje dostiže iznenada ili postepeno — što je priznaćete jedna vrlo besmislena rasprava. Trenutak probuđenja je iznenadan, ali je proces stizanja do tog stupnja postupan. Buda je rekao: "Malo pomalo i s vremena na vreme, mudar čovek bi trebalo da uklanja svoje nečistoće, na isti način kao što zlatar razdvaja različite primese od srebra" (Dhp.239). Na jednom drugom mestu on kaže: "Baš kao što okean postepeno postaje sve dublji, bez naglih skokova, isto tako su i Dhamma i disciplina postupan posao, postupno vežbanje, postupna praksa. Nema iznenadne provale znanja" (Ud.54).

IZVINJENJE

Izviniti se (khamati) znači priznati da smo povredili nekoga i izraziti žalost zbog toga. Ponekad prekršimo neko od pravila morala na način koji povredi ili uvredi drugu osobu. Dati iskreno izvinjenje, bez ograda i samoopravdavanja, jeste jedan od najviših oblika velikodušnosti. Time pomažemo oslobađanju od besa ili ogorčenja koje možda ta osoba oseća, olakšavamo joj da praktikuje opraštanje i takođe činimo pravi korak ka mogućem ponovnom uspostavljanju prekinute veze. Sa naše strane, ako se iskreno, bez rezervi i na vreme izvinimo, to će takođe ublažiti svaki osećaj griže savesti i pomoći nam da budemo otvoreniji i objektivniji prema negativnoj strani našeg karaktera, što je važan deo izgradnje karaktera.

Izvinjavanje može biti teško, ali je isto tako istina da je i opraštanje uvrede podjednako teško. Zato je Buda rekao da je obaveza onoga ko je pogrešio da se i izvini, kao što je obaveza onoga ko je trpeo zbog te pogreške da prihvati izvinjenje i na nju odgovori opraštanjem (Vin. I,54). Onaj ko je pogrešio ima obavezu da načini prvi korak i kaže da mu je žao. Posle toga, druga strana je u obavezi da prihvati izvinjenje i oprosti.

Bilo je nekoliko slučajeva kada je Buda rekao stvari koje su duboko uznemirile ljude: objavljivanje istine ponekad uključuje i razbijanje omiljenih idola. On se nikada nije izvinjavao zbog toga, jer je uvek imao na umu dobrobit onoga kome je govorio. Za nas, međutim, sa našim nesavršenostima, egom i pomanjkanjem pažnje, izvinjavanje je jedan način da izlečimo rane koje smo možda i nenamerno naneli.