Theravāda budistička zajednica u Srbiji

M

MADHURA

Madhura, sada se piše Mathura, bio je mali grad na zapadnom obodu Srednje zemlje. Ovo mesto Buda je posetio jednom, ali nije bio naročito impresioniran njime, opisavši ga kao prašnjavo, puno pasa lutalica i ljudi koji nerado daju hranu kada je išao u prikupljanje hrane (AN III,256). Neko vreme posle Budine smrti monah Mahā Kaććāna je vodio diskusiju sa kraljem Madhure o kastama (MN II,82). Do I veka pre ne.e Madhura je postala glavni centar budizma i takva je ostala sve do VIII veka, kada je budizam u Indiji počeo da propada. Tokom poslednjih 150 godina arheolozi su kopali u okolini ovoga grada i pronašli ruševine mnogih budističkih manastira, sa nekim od najranijih primera budističke umetnosti. Madhura je oko 100 kilometara južno od Delhija i najdalja je tačka na Zapadu koju je Buda posetio, a da se i danas može identifikovati.

MAĐĐHIMA NIKĀYA

Mađđhima nikāya jeste druga knjiga Sutta piṭake, drugog dela Tipiṭake, budističkog kanona. Ukupno 152 govora ili sutta u ovoj knjizi jesu srednje dužine i otuda joj i naziv. Ovi govori imaju različitu formu i pokrivaju širok spektar tema. Neki su dijalozi i debate, drugi razrada nečega što je Buda ranije ukratko izložio. Nekoliko govora su Budina sećanja, a i ima i onih koje su izgovorili njegovi učenici posle učiteljeve smrti. Govori u Mađđhima nikāyi su grupisani na različite načine — prema tome kome su upućeni (laici, bramani, askete), prema njihovim imenima (na primer, lavlji rik), prema stilu (na primer, vibhaṅga) ili vrlo grubo prema temi (na primer, suṭṭatā).

MAHĀ MĀYĀ

Mahā Māyā je bilo ime majke Siddhatthe Gotame. Bila je rođena kao kći Atđane iz Devadahe i kasnije je postala žena Suddhodane, izbornog starešine plemena Sākya. U tekstovima je vrlo malo informacija o Mahā Māyi, zato što je umrla sedam dana posle Siddhatthinog rođenja. Tradicija kaže da je u noći u kojoj je zatrudnela sanjala belog slona. Takođe kaže da je u to vreme imala preko 50 godina.

MAHĀ PAĐĀPATĪ GOTAMĪ

Mahā Pađāpatī Gotamī bila je druga od dve Suddhodhanine supruge. Kada je Siddhatthina majka umrla, Mahā Pađāpatī Gotamī je preuzela dete i othranila ga kao sopstvenog sina. Pošto je Siddhattha postao Buda, Mahā Pađāpatī Gotamī je otišla do njega i zapitala ga da li bi dopustio njoj i drugim ženama koje su sa njom došle da napuste svetovni život i postanu monahinje. Buda je bio vrlo rezervisan u vezi sa takvom jednom idejom, ali se umešao Ānanda, zastupajući Gotamīnu stranu. Tako je pitao da li žene imaju isti duhovni potencijal kao i muškarci, a Buda je odgovorio: "Ako napuste dom i postanu beskućnice u Dhammi i disciplini, žene su u stanju da dostignu stanja koja vode ka probuđenju, kao i samo probuđenje." Onda Ānanda zamoli Budu da razmisli koliko je njegova pomajka bila dobra i požrtvovana prema njemu: "Gospodine, Mahā Pađāpatī Gotamī vam je bila od velike pomoći — ona je vaša tetka, vaša pomajka, dojila vas je i hranila kada je vaša majka umrla" (Vin.II,254). Razneživši se nad tim rečima, Buda dopusti da žene postanu monahinje.

Zašto je Buda oklevao da načini ovakav jedan korak? U to vreme nisu postojali manastiri kao danas, monasi su živeli u džungli ili u šumarcima na obodima gradova i sela. Iako je položaj žene u indijskom društvu bio mnogo viši nego što je to kasnije bio slučaj, žena koja je živela sama imala je ipak velike šanse da je smatraju nemoralnom ili da bude žrtva nasilja. Buda je verovatno smatrao da će za žene život u šumi predstavljati suviše veliku poteškoću. Međutim, ispostavilo se da to nije bilo tako. Videti Pol.

MAHĀVIHĀRA

Mahāvihāra ili Veliki manastir bio je manastir koji je osnovao Mahinda, kao donosilac budizma na Šri Lanku u II veku pre naše ere. Ovaj manastir smešten je odmah uz južni zid Anuradhapure, drevne prestonice Šri Lanke. Kada je kineski hodočasnik Fa Hsien posetio Šri Lanku u V veku, u Mahāvihāri je živelo oko 1500 monaha. Tokom niz vekova to je bilo središte religije, kulture i učenosti. Tumačenje Pāḷi Tipiṭake nazvano theravāda budizam razvijalo se u Mahāvihāri počev od I veka pre n.e. pa nadalje. U kasnijim vremenima monasi iz Mahāvihāra tradicije zasnovali su theravāda budizam u Burmi i Tajlandu, odakle se on kasnije proširio na Kambodžu i Laos. Mahāvihāra je bila napuštena kada je prestonica Šri Lanke premeštena u Polonnaruwu u IX veku.

MAHĀYĀNA BUDIZAM

Mahāyāna, što znači "veliko vozilo", jeste zajednički naziv za one škole budizma koje su počele da se formiraju početkom prvog milenijuma, otprilike 500 godina posle Bude. Prvobitni podsticaj za razvoj Mahāyāne bila je opravdana nelagoda spram sve veće pasivnosti, samozadubljenosti i prenaglašavanja uloge monaštva unutar ranih budističkih škola. I dok su neki Mahāyāna pojmovi samo logičan razvoj Budinog učenja, drugi su jedinstveni, mada ne i suprotni tom učenju. Postoje takođe i oni koji odražavaju upadljiv uticaj hinduizma. Vremenom je mahāyāna apsorbovala u sebe još više hinduističkih ideja i to je vodilo ka jednom novom pokretu unutar budizma, nazvanom vađrayāna. Danas se mahāyana praktikuje u Vijetnamu, Kini, Koreji, Japanu i u različitim kineskim zajednicama širom sveta. Tokom vekova, različite škole budizma su se često upuštale u oštre doktrinarne debate jedna sa drugom, ali je bilo sasvim malo primera da su one vodile do progona.

MAHINDA

Mahinda je bio sin kralja Asoke, najvećeg od svih budističkih vladara. Posle trećeg sabora, održanog u Paṭalīputri, monasi misionari poslati su u različite krajeve Indije i još dalje. Mahinda je bio određen da sa grupom monaha ide na ostrvo Šri Lanku. Tradicija kaže da je on leteo do ostrva, iako postoje dokazi njegovog misionarskog rada i na jugu Indije, pre nego što je stigao na Šri Lanku 246. godine pre n.e. Posle dolaska, sreo je i preobratio kralja i njegove dvorjane, a postepeno je čitava zemlja postala budistička. Mahinda je umro 202. godine pre n.e. i pošto je kremiran, posmrtni ostaci pohranjeni su u nekoliko stūpa podignutih po ostrvu. Mahindin dolazak na Šri Lanku slavi se u toj zemlji sa mnogo elana i to na pun Mesec u junu ili julu.

MAITREYA

Maitreya, Metteyya na pāḷiju, znači "Voljeni" ili "Prijateljski" i to je ime po kojem će Buda u narednom kosmičkom ciklusu biti poznat (D.III,76). Za sada, Maitreya je bodhisattva, koji boravi negde u ovom svetu ili možda u nebeskom svetu, gde usavršava duhovne kvalitete koji će ga odvesti do probuđenja u dalekoj budućnosti. U budističkoj ikonografiji Maitreya je prikazan lep mlad princ, sa stūpom u kruni. U kasnijoj kineskoj umetnosti često je prikazivan sa oblim, nasmešenim likom, da bi se naglasila njegova pristupačnost i topla, prijateljska priroda, a takav prikaz su neelegantno i netačno Zapadnjaci nazvali "Buda koji se smeje".

MAJMUNSKI UM

Majmunski um (kapićitta) jeste termin koji je Buda ponekad koristio da opiše uznemirenost, vrlo laku ometenost i neprekidno kretanje sa jedne na drugu stvar uobičajene čovekove svesti (Ja.III,148; V,445). Jednom je primetio: "Baš kao što majmun skačući sa drveta na drvo zgrabi jednu granu, da bi je odmah zatim pustio i zgrabio neku drugu, isto tako i ono što se naziva misao, um ili svest nastaje i nestaje, bez prekida, dan i noć" (S.II,93). Svako ko je proveo makar malo vremena posmatrajući sopstveni um i potom gledao čopor majmuna, moraće da prizna da je to tačno zapažanje, iako ne baš laskavo. Drugom prilikom Buda je rekao da čovek sa nekontrolisanom žudnjom "skače sad tu sad tamo slično majmunu u potrazi za plodovima u šumi" (Dhp.334). Nasuprot tome, Buda je od sledbenika tražio da sebe vežbaju na takav način da razviju "um sličan jelenu u šumi" (miga bhūtesu cetasa, M.I,450). Jeleni su s jedne strane ljupke životinje i uvek ostaju oprezni i pažljivi, bez obzira šta radili.

MAKROBIOTIKA

Makrobiotika je sistem ishrane koji je stvorio Sagen Ishizuka, a današnji oblik mu je dao George Oshawa (1893-1966). Zasnovan je na uverenju da je fizičko i psihološko zdravlje moguće jedino ako jedemo organski gajenu hranu sa mnogo žitarica i ostalog semenja. Zanimljivo je da su slične ideje o hrani bile popularne i u Budino vreme. Pokret se zvao "pročišćenje hranom" (Āhārena Suddhī). Ljudi bi jeli jedino sveže povrće, proso, pasulj, pirinač, pirinčano brašno ili prah or pirinčanih ljuski. Neki su učili da bi trebalo jesti samo voće, dok su drugi tvrdili da je moralno jesti samo plodove divljeg voća koji su sami pali na zemlju (M.I,80). Neka treća verzija ovih učenja bila je da je rešenje svih čovekovih problema plod jujuba drveta (Zizyphus jujube). Ovaj plod zvao se kola, a jeo se ceo ili samleven, spravljao se od njega i sok ili se pripremalo na različite druge načine. Neki entuzijasti bi jeli samo jednu kolu na dan (M.I,80). Buda je pominjao da je pre probuđenja praktikovao neke od ovakvih dijeta, ali je od njih digao ruke, jer uglavnom menjaju telo na gore, dok ne menjaju um na bolje (M.I,81). Kakvi god bili rezultati sistema ishrane kakav je makrobiotika, oni prema budističkom gledištu ne utiču na ono što je ključno, a to je čovekova sloboda i kako je dostići.

MANASTIR

Manastir (ārāma, āvāsa ili vihāra) jeste mesto gde monasi ili monahinje borave. Prvi budistički manastiri bili su ne mnogo više od koliba načinjenih od travom i blatom pokrivenog pruća i ta skloništa podizana su u šumama ili vrtovima koji su bili poklonjeni Budi. Postojalo je pet vrsta ovakvih objekata — kuća, koliba, okrugla koliba, izdužena koliba, nadstrešnica ili pećina (Vin.V,146). Prvi budistički manastir, Bambusov gaj u Rāđagahi, bio je poklon kralja Bimbisāra. Vremenom su ove jednostavne kolibe prerasle u trajne građevine i na kraju ponekad u vrlo velike komplekse zgrada. Jedan od najvećih manastira u staroj Indiji bila je Nāḷanda, koju je u VII veku nastanjivalo oko 10.000 monaha. Najveći manastir danas je Mahagandoyan. blizu Mandalaya, u Burmi, u kojem trajno boravi oko 3000 monaha. Većina manastira, međutim, jesu i oduvek su i bili uglavnom prilično mali. Vekovima su oni igrali ulogu religijskih, kulturnih, obrazovnih i ekonomskih središta za zajednice koje su ih okruživale.

MANTRA

Mantra (Pāḷi manta) jeste zvuk ili kombinacija zvukova koja se koristi kao bajalica. Hinduizam je u vreme Bude učio da se ponavljanjem određene mantre može steći duhovna moć i blagoslov, kao i prizvati pomoć bogova. Neke se mantre sastoje od jednog sloga (bīja mantra), dok su druge sasvim duge. Buda je odbacivao efikasnost mantri, kao što je to činio sa svakim drugim oblikom magije i zamenjivao ih idejom da najveća snaga i zaštita dolazi od čistog uma. U Đātakama postoji priča koju je Buda ispričao o grupi čestitih ljudi, koji su bili lažno optuženi i osuđeni da ih izgaze slonovi. Ali, koliko god da se trudio, dželat nije moga da natera slonove da ubiju osuđenike. Pretpostavljajući da možda recituju neke zaštitne bajalice ili zazivanja, dželat ih upita: "Koja je vaša mantra?" A glavni među onim ljudima odgovori: "Mi nemamo druge mantre od ove, da nijedan od nas ne ubija, ne krade, ne vrši preljubu, ne laže i ne pije alkohol. Mi u sebi negujemo ljubav, velikodušni smo, popravljamo puteve, kopamo bunare i podižemo odmorišta za putnike namernike. To je naša mantra, naša zaštita i stvar zbog koje živimo u blagostanju" (Ja.I,200).

Upotreba mantre je jedna od karakteristika hinduizma koja je toliko prodrla u vađrayānu i postala njen ključni deo, da se ova škola budizma ponekad naziva i mantrayāna.

MĀRA

Videti Đavo.

MASTURBACIJA

Masturbacija (sukkavisatthi) jeste stimulisanje sopstvenih seksualnih organa do stupnja orgazma. Zanimljivo je da su u vreme Bude neki ljudi smatrali da masturbacija može da ima i terapeutski efekat na um i telo (Vin.III,109), iako se Buda nije slagao sa tim. Prema Vinayi, prekršaj je za monahe i monahinje ako masturbiraju (Vin. III.111), iako se Buda nije odredio u vezi sa nezaređenima. Međutim, budizam se može složiti sa savremenim medicinskim gledištem da je samozadovoljavanje normalan izraz seksualnog nagona i da nije ni fizički ni psihički štetno, sve dok se ne pretvori u opsesiju ili zamenu za normalne seksualne odnose. Osećaj krivice i prezira prema samom sebi sigurno je više štetan nego sama masturbacija. Videti Seksualno ponašanje.

MĀYĀ

Videti Iluzija.

MED

Med (madhu) jeste gusta slatka tečnost koju proizvode pčele. Sadrži kompleksnu mešavinu šećera, fruktoze, glukoze, organskih kiselina, vitamina, minerala i vode. Buda je med smatrao jednim od pet ključnih lekova (Vin.III,251) i zbog svoje sposobnosti da apsorbuje vodu, on se i danas koristi u lečenju i kao sredstvo okrepljenja. Prema legendi, neposredno pre Budinog probuđenja, devojka po imenu Suđātā ponudila mu je zdelu pirinča kuvanog u mleku i zaslađenog medom i taj obrok mu je dao snagu za njegovu odlučujuću bitku. Tipiṭaka nam kaže da je Budin prvi obrok posle probuđenja bila ječmena kaša i medenjaci (mantha, madhupiṇḍika), koje je dobio od trgovaca po imenu Tapassa i Bhallika (Vin.I,4). Zbog toga su budisti dugo smatrali med za naročito blagotvornu hranu. Buda je rekao da se onaj čiji je govor "bez zamerki, lepo sročen, prijatan za uši, bez provokacija, ide pravo do srca, odmeren i svima se dopada", dakle da se za takvog može reći da ima "med u ustima" (A.I,128). Takođe je govorio da nezaređeni treba da zarađuju za život kao što pčela sakuplja med (D.II, 188), tj. da budu marljivi u poslu i ne ugrožavaju izvor svojih prihoda (Dhp.49). Mahāvastu pominje da oni koji ubiju pčele terajući ih dimom iz košnica stvaraju negativnu kammu za sebe, a takav stav je u skladu sa opštim budističkim stavom o očuvanju svakog oblika života.

MEDITACIJA

Reč meditacija potiče od latinske reči meditatio što znači "promišljanje" ili "vaganje". Pāḷi reč koja se obično prevodi sa meditacija jeste bhāvanā i znači "razvijati", "negovati" ili "proširivati". Otuda je sama reč meditacija nezadovoljavajuća za različite tehnike psihološke transfromacije kojima je Buda podučavao. U vezi sa mislima, moglo bi se reći da u budizmu postoje tri pristupa meditaciji: (1) koristiti misli, (2) smiriti misli i (3) posmatrati misli. Meditacija ljubavi bila bi primer prvog pristupa. Meditant namerno misli određenu vrstu misli, kako bi podstakao određene emocije i ponašanje. Primer drugog tipa meditacije bila bi sabranost pažnje na dah, gde meditant fokusira svoju pažnju na dah i tako usporava i na kraju i zaustavlja tok misli. Kod meditacije svesnosti meditant razvija sposobnost da jednostavno posmatra mentalnu aktivnost (misli, emocije, formiranje pojmova itd., te na taj način postaje sve manje pod njihovim uticajem. Videti Đhāna.

Kliknite ovde da biste pronašli više pojmova vezanih za meditaciju.

MEDITACIJA LJUBAVI

Meditacija ljubavi (mettā bhāvanā) jeste praksa koju je Buda podučavao kako bi ohrabrio i ojačao nečiju sposobnost da bude ljubazniji, obzirniji, blaži i sa više ljubavi. Da bismo radili ovu praksu, sednemo u udoban položaj, zauzmemo mentalni stav kao pri molitvi i potom pomislimo na sebe i poželimo sebi dobro. Zatim pomislimo na osobu do koje nam je stalo, zatim prema kojoj smo neutralni, osobi koju ne volimo i na kraju na sve ljude i isto tako im poželimo dobro, svakom pojedinačno. Ako se radi sa pažnjom i tokom dužeg vremena, meditacija ljubavi postepeno razvija dublje samoprihvatanje, ojačava ljubav prema onima koje već volimo, zatim topli i sve veće interesovanje za slučajne poznanike i manje zlovolje prema one koji nam se prethodno nisu sviđali. Naravno, drugi način da ojačamo ljubav jeste da delujemo sa ljubavlju. Jedan komentar uz Đātake kaže: "Monah treba da neguje ljubav prema samo sebi i prema svim drugima, pojedinačno i zajednički. One prijateljski nastrojene treba da prožme prijateljstvom, one neprijateljski treba da prožme prijateljstvom, kao i one koji u između to dvoje. Svako pojedinačno i zajedno treba da bude prožet ljubavlju i saosećanjem, radošću i spokojstvom, a njihovo ponašanje prema njima treba da bude motivisano Brahma vihārama’ (Ja.II,61).

U vezi sa koristima od praktikovanja meditacije ljubavi Buda je rekao: "Ako se sloboda uma rođena iz ljubavi neguje i usavršava, neprekidno praktikuje, postane naše sredstvo i temelj, ako je ojačana, konsolidovana i na pravi način usmerena, to će nam doneti blagoslov na jedanaest načina. Spavamo srećni, budimo se srećni, nemamo ružne snove, dragi smo ljudima, dragi neljudskim bićima, hvale nas božanstva, zaštićeni smo od vatre, otrova i oružja, lako se koncentrišemo, lepo izgledamo, umiremo mirno i posle smrti, ako ništa, barem se preporađamo na nebu." (A.V,342). Videti Brahma vihāra.

MENSTRUACIJA

Menstruacija (utusamaya) jeste ženski mesečni ciklus plodnosti i neplodnosti. To je prirodan proces, ključan za reprodukciju. Mnoge religije i kulture povezivale su menstruaciju sa uprljanošću, lošom srećom ili lošim znamenjem. Prema Bibliji, žena je ritualno nečista tokom menstruacije i bilo ko ili šta da je dodirne isto tako će postati nečisto (Knjiga zakona, 15,19-23). Većina hrišćana ignoriše ovakva učenja danas, mada ih se predani Jevreji još uvek drže. U islamu ženi je dok ima menstruaciju zabranjeno da obavlja neke, inače obavezne religijske prakse, a strogo je zabranjen i seksualni odnos. Manusmrti, najutoritativnija pravna knjiga hinduizma, kaže da muškarac ne sme imati seksualni odnos sa ženom u vreme menstruacije, primati hranu od nje, čak ni razgovarati.

Buda je odbacivao ideju ritualne čistote i nije postavljao nikakva ograničenja ženama tokom menstruacije. On je bio zainteresovan jedino za ono što je nazivao "unutrašnjim procišcenjem" (M.I,39), to jest razvijanjem uma punog ljubavi, blagosti i iskrenosti, oslobođenog pohlepe, mržnje i obmane. Neke budističke kulture su zaboravile Budino učenje o unutrašnjoj čistoti nasuprot ritualnoj i nastavile su da se drže raznih sujeverja vezanih za menstruaciju. U nekim delovima Tajlanda žene u takvom stanju ne mogu da uđu u hramove ili da učestvuju u procesiji obilaženja oko stupe. U Burmi im se ne dozvoljava da se približavaju određenim svetim Budinim kipovima ili da ulaze unutar svetog prostora u manastirima (sima).

MERENJE

Merenje (māṇa ili tulanā) jeste čin određivanja veličine, dužine ili količine nečega. Tipiṭaka pominje mnogobrojne jedinice mere. Najmanja od njih i za težinu i za dužinu bila je ratharenu, a ravna je najmanjem zrncetu prašine koju kočija podigne idući putem. Najčešće jedinice mere za dužinu bile su:

36 ratharenu = 1 likkha (jaje vaške)

7 likkha = 1 yava (zrno ječma)

7 yava = 1 aṅguli (širina prsta)

24 aṅguli = 1 ratana (lakat, tj. dužina od lakta do vrha prstiju)

4 ratana = 1 dhanu (luk = oko 180 cm)

500 dhanu = 1 krosa

8 krosa = 1 yojana (rastojanje koje vo može da pređe za jedan dan vukući kola, tj. oko 14 km)

Još jedan sisten za merenje dužine bio je:

1 ratana = 7 yaṭṭhi

20 yaṭṭhi = 1 usabha

80 usabha = 1 gāvuta

4 gāvuta = 1 yojana

Uobičajena mera za zapreminu bila je nālī, količina koja je stajala u jedan segment bambusa (Ja.IV,67; Vin.I,249). Druga česta mera bila je doṇa. Prvobitno, doṇa je bila drvena posuda standardne veličine za merenje sirovog pirinča. Kasnije je takođe postala mera za zapreminu uopšte. U jednoj doni bilo je 4 alhake ili 200 pala (A.II,55). Pun obrok pirinča i karija bio je otprilike veličine jedne done (S.I,81). Posle Budine kremacije, njegov prah držan je i kasnije deljen iz jedne done. Kosti prosečnog odraslog muškarca posle kremacije teške su između 1 i 1,8 kilograma, što je, kao u slučaju Budinih ostataka, moguće lako smestiti u jednu donu. Druge jedinice za merenje bile su aććhara, ćatubhāga, ammaṇa, kukku, paṭṭha i vidatthi (Ja.III,318; VI,339; V,297; 385).

Buda je rekao da mi ne treba samo da ispoljavamo ljubav (metta) prema drugima, već to treba da bude naročita vrsta ljubavi; ljubav koja je nemerljiva (appamāṇa). Neka ljubav je uprljana ljubomorom, požudom ili željom za kontrolom. Neko se uzdržava sve dok ljubav nije uzvraćena. nekada se ljubav daje rado i radosno jednima, ali se skriva od drugih. Sve ove ljubavi mogu biti merene, jer su u izvesnoj meri ograničene.

MERU, PLANINA

Planina Meru, poznata i kao Mahāmeru, Sineru, Neru i Kelāsa, jeste planina koja se često pominje u Tipiṭaki i danas se smatra da je to Mont Kailash u zapadnom delu Himalaja (A.I,227; Ja.I,321; III,210). Tibetanci je zovu Khang Rinpoche. Komentar Kanona kaže da je planina povijena nalik "gavranovom kljunu", što je jasno ukazivanje na njen neuobičajeni zakrivljeni vrh u obliku piramide. U geografiji stare Indije, za planinu Meru se verovalo da je tačka na kojoj se ukrštaju četiri kontinenta, da je to najviša planina na svetu i, u skladu sa kasnijom kosmologijom, mesto de borave bogovi. Ponekad se kaže da je planina "sveta" za budiste, hinduiste i đaine, ali takvu tvrdnju treba korigovati barem što se tiče ranog budizma. I dok su prvi budisti veličali Meru zbog veličine, veličanstvenosti i lepote, oni nisu verovali da planina kao takva ima neke duhovne moći. Prema Budi, odlazak na "svete" planine, drveće ili hramove ne može pružiti istinsku duhovnu snagu (Dhp.188-92). Međutim, u Tipiṭaki, kvaliteti Meru se ponekad izjednačavaju sa najvišim duhovnim vrednostima. Dostići probuđenje se metaforički opisuje kao "doticanje vrha velike Meru" (M.I,338). Nepomerljivost i spokojstvo planine se takođe smatraju osobinama koje vredi podražavati.

Međutim, druge osobine ove planine su smatrane manje vrednim divljenja. Legenda kaže da je ona blistala zlatnom svetlošću, zbog koje su sve životinje koje su na njoj živele, plemenite i neplemenite, izgledale iste. Drugim rečima, nedostajala joj je moć razlikovanja (avisesakara) i to između korisnog i štetnog, dobrog i lošeg, ispravnog i pogrešnog (Ja,III,247; V,425).

U savremenom zapadnom društvu postoji velika rezerva da se izrazi neslaganje sa nekim verovanjem, makoliko ono bilo nerealno, ili sa nekim ponašanjem, makoliko ono bilo nemoralno. Kada se mišljenja o takvim stvarima iznose olako ili sa predubeđenjima, kada su ona način da izbegnemo da pogledamo na sebe i kada vode do taštine i gordosti, tada je takvo oklevanje sasvim opravdano. Ali ako imamo filozofske ideale ili etičke vrednosti, da bismo živeli u skladu sa njima potrebno je da posedujemo sposobnost razlikovanja, da prosuđujemo na osnovu činjenica i odabiramo jednu ideju ili put delovanja, a odbacimo neki drugi. To je i način na koji se mudrost razvija.

METTĀ

Mettā je najčešća pāḷi reč za ljubav i izvedena je iz reči mitta, koja znači "prijatelj". Mettā je isto što i maitrī u đainizmu i hinduizmu, agape u grčkoj filozofiji i ren u konfučijanizmu. Videti Mettā sutta.

METTĀ SUTTA

Mettā sutta jeste govor sačinjen od deset strofa, deo je Sutta nipāte, i jedan je od najpopularnijih i najpoznatijih od svih Budinih govora. U njemu Buda opisuje neke od karakteristika ljubavi, kao što su poniznost, zadovoljenost, otvorenost i veština u činjenju dobra. Takođe kaže da bi ljubav trebalo izražavati prema svim živim bićima bez razlike — "vidljivim i nevidljivim, one koje su blizu ili daleko" (Sn.147). Jedan od Budinih najčuvenijih iskaza: "Kao što bi majka zaštitila svoje jedino dete, čak i po cenu sopstvenog života, razvijaj takvu ljubav prema svim živim bićima", jeste iz Metta sutte (Sn.149). U zemljama poput Šri Lanke mnogi ljudi znaju Metta suttu napamet i recituju je verujući da im njezin smirujući efekat, koji im uliva i samopouzdanje, pruža zaštitu.

MILINDA

Milinda je pāḷi oblik grčkog imena Menandros, kako se zvao grčki vojnik u vojsci Aleksandra Makedonskog, koji se kasnije, u II veku pre n.e., proglasio za kralja dobrog dela onoga što je danas istočni Avganistan i severni Pakistan. Milinda je kasnije prihvatio budizam, možda i pod uticajem monaha po imenu Nāgasena, da bi kasnije i on i taj monah poslužili kao likovi budističkog spisa naslovljenog Milindapaṇha.

MILINDAPAÑHA

Milindapañha je budistička knjiga u kojoj je zapisan navodni dijalog između indijskog monaha Nāgasene i indijsko-grčkog kralja Milinde. Iako se takav razgovor između ova dva čoveka možda zaista i odigrao, Milindapañha jeste ipak književno delo. Verovatno je bilo sastavljeno kao pomoć da se novim preobraćenicima objasne prividne kontradikcije u budističkom učenju i razjasne druge nejasnoće. U Milindapañhi kralj postavlja seriju teških pitanja, na koja Nāgasena daje vrlo plastične i često vrlo pronicljive odgovore. Najraniji deo Milindapañha napisan je negde oko I veka, možda u severnom Pakistanu, da bi kasnije bio preveden na pāḷi i na kraju bio prenet na Šri Lanku, gde su vremenom dodavani još neki delovi. Budisti Milindapañhu smatraju autoritativnim delom, iako ono nije deo Tipiṭake.

MIR

Negativno definisan, mir (samagga, santi ili upasama) jeste odsustvo konflikta, a pozitivno je on postojanje harmonije, smirenosti i opuštenosti. Buda je hvalio i promovisao mir unutar društva, između pojedinaca i unutar njih. Jedna Đātaka kaže: "Vežbajmo se u miru, jer njega su hvalili Bude" (Ja.IV,211). Sam Buda je izjavio da čak i bogovi zavide onome ko živi u miru (Ud. 30). Sebe je opisao kao "izmiritelja sukobljenih i ohrabrivač onih već ujedinjenih, koji se raduje miru, voli mir, ushićuje se mirom i govori u korist mira" (D.I,4). Ali Buda nije težio samo miru, niti je samo govorio radi mira, on je takođe i činio sve ono što bi ga unapredilo. Jednom prilikom, pleme Sākya i njihovi susedi Koliye spremali su se da zarate zbog vode u reci koja je predstavljala njihovu međusobnu granicu. Bilo je to u sred leta i nije bilo dovoljno vode za navodnjavanje useva. Buda je stao između dve sukobljene vojske i upitao ih: "Zašto se borite?" "Zbog vode", odgovoriše se. "I šta je vrednije? Voda ili krv vaše mladosti?" pitao je. "Krv je mnogo dragocenija od vode", odgovoriše mu. "Pa nije li onda besmisleno proliti krv radi vode?" Ova pitanja i blage reči ohrabrenja osvestili su ratnike, te je napravljen kompromis i mir ponovo uspostavljen (Dhp.a.254).

Zaista je logično da su Dalai lāma, prvi budistički monah kojem je dodeljena Nobelova nagrada za mir, i Aung San Suu Kyi, prva žena iz Azije koja ju je dobila, to priznanje zaslužili upravo zbog napora da se izbore za promene mirnim putem. Budistički tekstovi kažu: "Uvidevši opasnost u prepiranju i harmoniju u miru, boravi u jedinstvu i blagosti; ovo je učenje svih Buda" (Cp.3,15,13).

Jedna od meditacija koje je podučavao Buda bila je Koncentracija na mir (A.I,29), tokom koje kontempliramo lepotu mira u sebi i svojoj zajednica. Međutim, najdublji i najtrajniji mir jedino je moguć za one koji su dostigli Nirvāṇu. Buda je rekao: "Miran je um, govor i postupci potpuno utihnulih i znanjem oslobođenih" (Dhp.96).

MIRISNI ŠTAPIĆI

Mirisni štapići (sugandhadhūpa) jesu štapići premazani naročitom materijom koja kad sagoreva odaje prijatan miris. U staroj Indiji mirisni štapići su obično pravljeni od ekstrakta različitih cvetova ili aromatičnih smola koje proizvode određene vrste drveća. Buda je često metaforički izjednačavao vrlinu sa divnim mirisom. Tako je, na primer, rekao: "Mirisi sandalovine, tagare, kao i lotosa i jasmina – iznad svih cvetnih mirisa izdiže se miris vrline." (Dhp.55). I opet: "Miris cveća ne ide protiv vetra, niti miris sandalovine, ni mirisni prah tagare, ni jasmina, ali miris vrline ide protiv vetra; dobar čovek širi miris na sve strane." (Dhp.54). Kada budisti upale mirisni štapić i stave ga pred Budin kip, oni u tišini razmišljaju o važnosti vrline i potvrđuju svoju odluku da marljivo praktikuju pravila morala. Videti Aromaterapija.

MISAO

Misao (ćinta) jeste skriveni mentalni događaj, koji nekada nazivamo ideacijom ili kognicijom. Misli se mogu javiti u obliku mentalnih slika ili kao nemi govor. Niz ili tok misli se naziva mišljenje (ćetana). Neke od različitih vrsta mišljenja uključuju rešavanje problema, zaključivanje, promišljanje, sećanje, procenjivanje, introspekciju, odlučivanje, zamišljanje itd. Buda je misaone procese podelio na logičko mišljenje (vitakka) i asocijativno mišljenje (vićara). Prvo bi bilo razmišljanje koje je fokusirano na jednu stvar, kao što to imamo kad rešavamo neki problem ili izvodimo zaključak, dok bi maštanje bilo primer ovog drugog. Misli i emocije su usko povezani, jedno često podstiče i ono drugo. Buda je kao primer opisao čoveka koji pomisli na nešto loše što je nekada učinio i u njemu se često javi osećaj krivice ili potištenosti (M.II,165).

On je takođe prepoznao da asocijativno mišljenje određene vrste misli dovoljno dugo često može rezultirati u formiranju fiksacije i potom predrasuda ili čvrstih šablona u mišljenju. "Šta god neko da misli ili mašta (anuvitakka anuvićara), često um postaje tome naklonjen" (M.I,115). Um (tj. njegove misli) "prethodi svemu" (Dhp.1), njega je "teško otkriti", "vrlo je suptilan", "grabi šta god poželi" (Dhp.36) i "praćaka se kao riba na suvom" (Dhp.34).

Budu je mišljenje najviše zanimalo zbog njegove moći da iskrivi stvarnost, da nas navede da vidimo stvari koje ne postoje i da ne vidimo stvari koje postoje, kao i da budemo "poneseni mislima". U čuvenoj Madhupindika sutti analizirao je proces kognicije, koji počinje kontaktom čula (tj. viđenje, slušanjem, kušanjem itd.), "sa čulnim kontaktom kao uzrokom nastaje osećaj; ono što osećamo, to i opažamo; ono što opažamo o tome i mislimo; o čemu mislimo, to u mislima još više razrađujemo. Ovo mentalno umnožavanje (papanća), obojeno opažajima i idejama, čini da čovek postane opsednut prošlošću, sadašnjošću i budućnošću" (M.I,111-2). Tako je Buda rekao: "Ovaj svet je vođen umom, ovaj svet je okovan umom" (SN I.62-64). Jedan od preliminarnih ciljeva meditacije jeste da uspori ili, ako je moguće, da zaustavi misaoni proces, tako da um postane prostraniji, tiši i odmorniji. U Vitakkasanthana sutti Buda je preporučio pet tehnika da se to postigne (M.I,119.ff). Sabranost pažnje na dah takođe može pomoći. Tako je Buda rekao: "Ova koncentracija na udah i izdah, ako se neguje i razvija, jeste nešto što smiruje, nešto izvanredno, nešto savršeno samo po sebi i isto tako prijatan način življenja. Sem toga, ona razvejava loše misli koje su već nastale i čini da one nestanu u trenu. Baš kao što u poslednjem mesecu leta prašina i dim lete nagore, a onda ih iznenada obilan pljusak pritisne nadole i spusti na tlo u trenu" (SN LIV.9). Kod meditacije uvida, vežbamo sebe da posmatramo misli bez ikakve reakcije, ili kako to Buda kaže, "u viđenom neka bude samo viđeno" (Ud. 8) Ukoliko smo to u stanju da postignemo, moć misli da opsene i zavedu svedena je na minimum.

MISAO, ISPRAVNA

Ispravna misao (sammā saṅkappa) jeste drugi korak na Budinom Plemenitom osmostrukom putu. Misli su reči ili slike koje se formiraju u umu, a često ih prati ili one podstiču nastanak osećaja, a ovi sa svoje strane mogu podstaći postupke. Buda je opisao dve vrste misli: nasumičnu, lutajuću misao (vicāra) i logičku ili usmerenu misao (vitakka). Naš um je obično ispunjen nasumičnim, slučajnim, lutajućim mislima i zaista malo od nas zavisi kakve su one i u šta će se dalje pretvoriti. Kada imamo neki zadak pred sobom ili treba da rešimo neki problem, volja zaustavlja i usmerava naše misli u određenom smeru. Ali obično, čim je zadatak obavljen ili problem rešen, volja se povlači i misli nastavljaju svoj nasumični put. Buda je izgovorio ovo vrlo važno, ali često zapostavljano zapažanje: "O čemu god da neko često misli i premišlja, njegov um postaje nagnut na tu stranu" (M.I,115). što češće mislimo određenu vrstu misli, to će se one češće javljati. Ako često mislimo ispunjeni pohlepom i tim mislima dopuštamo da traju, one će sve češće ispunjavati naš um i možemo početi na taj način i da se ponašamo. Zbog toga, važan vid budističkog treninga jeste da negujemo ispravnu misao, da ne dopuštamo negativnim mislima da zaokupe naš um i da ohrabrujemo pozitivne misli. Buda je generalno opisao ispravnu misao kao misao nevezivanja, ljubavi i predusretljivosti prema drugima (M.III,251). Ispravna koncentracija, ispravna svesnost i ispravan napor naravno imaju važnu ulogu u razvijanju ispravne misli.

MISIJE I MISIONARI

Misija je važan zadatak koji nekome biva poveren ili ga on sam sebi da, a misionari su ljudi koji nastoje da šire svoju religiju u zemljama izvan one iz koje potiču. Iako u budizmu ne postoji termin ni za jedan od ova dva pojma, ideja promovisanja Dhamma što je više moguće začela se već sa Budom i igrala je važnu ulogu u budizmu tokom niza vekova. Pošto je Buda prihvatio svoje prve učenike, rekao im je: "Idite na dobro mnogih, na sreću mnogih, iz milosrđa prema ovome svetu, na dobrobit, dobro i sreću ljudi i bogova. Neka ni dvojica od vas ne idu u istom pravcu. Podučavajte Dhammu, koja je divna na početku, divna u sredini i divna na kraju. Objasnite i slovo i duh svetačkog života, potpuno ispunjenog i savršeno čistog" (Vin.I,20). Jednom drugom prilikom, rekao je da njegovi učenici treba da "govore", "podučavaju" i "osvetljavaju Dhammu" (A.II,51). Za razliku od nekih misionara velikih monoteističkih religija, budistički misionari nikada nisu pratili osvajačke vojske ili kolonijalne okupatore kako bi širili Dhammu. Nema skoro nijednog primera da je u promovisanju Dhamme korišćena prisila ili zakonske sankcije. Razlog ovome verovatno je etika podučavanja za koju je Buda zahtevao od misionara da je poseduju. Ona je uključivala: "podučavanje Dhammi sa ljubavlju", "ne radi dobiti" i "ni na sopstvenu, ni na štetu drugih" (A.III,184). Poslednji veliki budistički misionarski poduhvat koji je imao veći uspeh bilo je preobraćenje naroda na južnim obroncima Himalaja (Kinaur i Sikim) tokom XVI i XVII veka, koje su organizovali monasi sa Tibeta. Danas mnogi monasi misionari iz Azije rade na širenju Dhamme u Evropi i Americi. Paradoksalno je da su i protiv svoje volje, hrišćanski misionari imali udela u promovisanju budizma. Obnova budizma na Šri Lanki krajem XIX i u Burmi početkom XX veka započela je delom i kao reakcija na aroganciju i agresiju nekih hrišćanskih misionara.

MISTIKA

Mistika je termin koji obuhvata različita intenzivna iskustva ili načine razvijanja takvih iskustava. Mistiku je očigledno teško definisati. William James rekao je da su glavne karakteristike mističkog iskustva neizrecivost, noetski kvalitet, privremenost i pasivnost. Evelyn Underhill pisala je da se mistika može opisati kao nešto što je više praktično nego teorijsko, jedna potpuno duhovna aktivnost, čija svrha i metod jeste ljubav, a nikada nije traganje za samim sobom. Problem sa ovim, a zapravo sa svim definicijama mistike jeste u tome da su one primenjive uglavnom na glavne monoteističke religije i ne uzimaju u obzir budizam, đainizam, taoizam i nereligijsko mistično iskustvo.

Posmatrano iz perspektive savremene psihologije, možemo reći da većina, ako ne i sva iskustva koja se označavaju kao mistična imaju ove četiri karakteristike: (1) poseduju jednu intenzivnu emocionalnu komponentu, (2) pokreće ih fizički ili psihološki stres — očaj, čežnja, gladovanje, potiskivanje seksualnosti, dugo bdenje itd., (3) ono nikada nije u suprotnosti sa teološkim uverenjima mistika — hrišćani nemaju vizije Višnua, muslimani nikad ne ugledaju Sveto trojstvo itd. i (4) to iskustvo se tumači kao da ga je izazvao neki spoljašnji uzrok — Bog, anđeli, itd. Budin opis sopstvenog probuđenja ne uklapa se najbolje u opise mističkog stanja koje daju James ili Underhill, niti ono ima neku od četiri karakteristike mistike.

Čini se da je Buda bio izuzetno miran i pribran, čak bez emocija, dok je počinjao meditaciju u časovima pre probuđenja (M.I,167). Intenzivna radost (vimuttisukha) koju je osetio došla je tek kasnije (Ud.1-3). U vreme kada je dostigao probuđenje, bio se potpuno oporavio od ranijih asketskih napora. Pominje da je jeo odgovarajuću hranu, odmarao se i povratio snagu (balaṃ gahetvā, M.I,247). Nema nikakvog nagoveštaja da je prethodno imao bilo kakvu ideju o četiri Plemenite istine ili o uslovljenom nastanku. Zapravo, izričito je izjavio da se o istinama koje je uvideo "nije čulo ranije" (pubbe ananussutesu, SV,422). Buda nikada svoje probuđenje nije opisao kao poklon Boga ili rezultat božanske milosti. Uvek je učio da svako do probuđenja stiže "zahvaljujući sopstvenom znanju i viđenju" (sayaṃ abhiṭṭā, D.III,55).

Neki autori na temu religije pominju nešto što nazivaju "budističkom mistikom". Zanimljivo je da reč mistika dolazi od latinske reči mysterium, a to znači "zatvoriti oči", dok pāḷi reč za probuđenje (bodhi) znači "probuditi se" ili "otvoriti oči".

MOGGALLĀNA

Moggallāna je bio jedan od dva glavna Budina učenika. On i njegov drug iz detinjstva Sāriputta zamonašili su se u isto vreme pod učiteljem Satđayom, ali su se vremenom razočarali u njega i njegovu filozofiju, te odluče da svako krene na svoju stranu u potrazi za boljim učiteljem. Jednog dana Sāriputta je čuo za Budinu Dhammu, prihvatio je i odmah krenuo da traži prijatelja, kako bi mu rekao za predivno učenje koje je otkrio. Kada su se konačno sreli i Moggallāna čuo Dhammu, i on se preobratio i potom dva mladića odoše do Bude, kako bi ih on lično zaredio kao monahe. Vremenom je Buddha počeo da na Moggallānu i Sāriputtu gleda kao na svoje glavne učenike i naslednike. Moggallāna je imao prirodnu sklonost ka psihičkim moćima i kroz meditaciju razvio ih je do vrlo visokog stupnja, mada se nikada nije njima hvalisao, niti bio njima zaveden. Tradicija takođe kaže da je bio tamne boje kože. Tipiṭaka beleži nekoliko desetina govora koje je održao Moggallāna. On je i umro pre Bude, pošto su ga ubili fanatični protivnici Budinog učenja. Na hramovima na Šri Lanki i u Tajlandu glavnu statuu Bude često sa obe strane krase dve slične, ali manje statue. Jedna od njih je Moggallāna, a druga Sāriputta.

MONAHINJE

Monahinja (bhikkhuṇī) jeste žena koja se okrenula od uobičajenog načina života i zavetovala se na celibat u monaškoj zajednici. Monahinje su drugi od četiri člana budističke zajednice (parisā), a ostali su monasi, nezaređeni muškarci i žene. Da bi bila pravilno zamonašena, jednu monahinju mora prvo da zamonaši grupa monaha, a potom po drugi put i grupa monahinja. Neke monahinje su u Kanonu opisane kao vrlo učene (bahussuta), elokventne (bhāṇika), pouzdane (visārada) i izvanredni učitelji Dhamme (paṭṭha dhammaṃ kattaṃ katuṃ, Vin.IV,290). U  theravāda zemljama tradicija monahinja je izumrla početkom prvog milenijuma i tradicionalisti veruju da ona ne može biti i da je ne bi ni trebalo oživeti, pošto više nema monahinja koje bi zaredile nove monahinje. Međutim, linija monahinja nastavlja da živi u većini mahāyāna zemalja i na mestima kao što su Tajvan monahinje su dinamični i poštovani deo budističke zajednice. Videti Domaćinski život.

MONASI

Monah (bhikkhu) jeste čovek koji je napustio uobičajeni način života i živi u zavetu celibata. Buda je osnovao red monaha i monahinja nazvan Saṅgha, kako bi obezbedio najbolje uslove za praktikovanje Dhamme. Od monaha se očekuje da poseduju samo osam jednostavnih potrepština i da žive u skladu sa 227 pravila Vinaye. Neko može postati iskušenik (sāmaṇera) još kao dečak, ali mora imati preko 20 godina da bi postao potpuno zaređen monah (upasampadā). Ako izgubi interes za monaški život, monah može da ga napusti kad god to želi. Najkarakterističnija obeležja budističkih monaha su njihovi žuti ogrtači, obrijane glave i njihov smiren i blag izgled. Videti Zaređenje.

 

 

MONGOLIJA

Mongolija je ogromna, ali slabo naseljena zemlja između Kine i Rusije. Vađrayāna budizam je uveden u Mongoliju sa Tibeta posle XV veka i vremenom je čitava zemlja postala budistička. Početkom dvadesetih godina XX veka vlast u zemlji su preuzeli komunisti i tokom naredne decenije svi hramovi i manastiri bili su zatvoreni, a monasi ili poubijani, pozatvarani ili pobegli u egzil. Tek sa ponovnim uvođenjem demokratije devedesetih godina u Mongoliji je ponovo vraćena sloboda praktikovanja religije. Danas većina stanovnika sebe označavaju kao budiste, ali Saṅgha se vrlo sporo obnavlja posle višedecenijskog terora, te otuda dublje poznavanje Dhamme nije tako uobičajeno.

MOŠTI

Mošti (dhātu) jesu stvarni ili pretpostavljeni ostaci tela Bude, nekog monaha ili monahinje koji se poštuju zbog svoje svetosti. Ponekad se tu ubrajaju i neke od stvari koje su oni koristili. One se obično pohranjuju u stūpe i tu im se kasnije iskazuje i poštovanje. Čini se da je Buda prihvatao klanjanje moštima kao bezopasnu praksu koja može da podstakne veru u običnim ljudima, ali koja bi trebalo da ima manju vrednost za one koji dublje razumeju Dhammu (D.II,164). . Pred smrt, on je monasima rekao da se ne muče mnogo oko njegovih posmrtnih ostataka, već da to ostave nezaređenim sledbenicima (D.II,141). Jednom drugom prilikom re rekao: "Budite naslednici moje Dhamme, a ne materijalnih stvari" (M.I,12). čime je opet sugerisao da je obožavanje moštiju manje vredno u poređenju sa razumevanjem i življenjem u skladu sa Dhammom. Ideja da poštovanje ostataka ne unapređuje nužno neke mnogo važnije vrline vidi se i iz činjenice da su se posle Budine smrti neki ljudi upustili u žučnu i nedoličnu prepirku oko toga kome će njegovi ostaci pripasti. Kao i u drugim religijama, obožavanje moštiju u budizmu odavno je išlo ruko pod ruku sa sujeverjem, prevarama i vulgarnom komercijalizacijom. Videti Doṇa.

MUDROST

Mudrost (paññā) jeste sposobnost donošenja inteligentnih odluka i izvlačenja tačnih zaključaka, zasnovanih na iskustvu i znanju. Mudrost je sposobnost uma i otuda stanje u kojem je naš um utiče i na mogućnost da budemo mudri. Oslobađanje uma od predrasuda i unapred formiranih ideja, razvijanje svesnosti, kao i um koji nije pretrpan, već smiren, sve to pomaže u razvijanju mudrosti. Buda je takođe tvrdio da postoji bliska veza između moralnog ponašanja i mudrosti: "Mudrost se pročišćuje vrlinom, a vrlina se pročišćuje mudrošću. Gde postoji jedno, tu je i drugo. Čestita osoba poseduje mudrost, a mudra osoba poseduje čestitost. Ovakva kombinacija vrline i mudrosti naziva se najvišom stvari na svetu" (D.I,84).

MUZIKA

Muzika (vādita) jeste pravljenje zvukova na strukturisan način, a radi stvaranja osećaja zadovoljstva. Dve glavne karakteristike indijske muzike bile su i ostale raspoloženje (rāga) i ritam (tālāvacana, D.II,159), a unutar toga postoje elementi kao što su note (sāra), skale (gāmā), tonovi (muććhanā) i pauze (ṭhānā). U Budino vreme, vrlo rafiniranu muziku svirali bi orkestri sa pet instrumenata (Th.398). Najpopularniji među njima ili kao solo instrument bila je lauta (vīṇa). Sastojala se od zvučne kutije, preko koje je bio razapet pergament (cammapokkhara), trupa (doṇi), vrata (daṇḍa), glave (upavīṇa), sedam žica (sattatantī) koje su se okidale noktima (agganakha) i trzalice (koṇa), obično napravljene od slonovače (Ja.II,252; IV,470; S.IV,197).

Buda je jednom prokomentarisao da takva lauta u rukama veštih muzičara može stvoriti muziku koja "osvaja, melodična je i razgaljuje" (S.IV,197). On je dobro poznavao i cenio muziku, verovatno kao rezultat njegovog prinčevskog obrazovanja. Tako je pominjao (Ja.II,253) da lautu treba štimovati visoko (uttamamuććhanāya muććhetvā vādesi), srednje (mađđhimamuććhanāya) i na kraju sa labavim žicama (sithila). Kad je čuo kako Paṭcasikha peva u pratnji laute, prokomentarisao je: "Zvuk tvog instrumenta lepo se slaže sa zvukom tvog glasa i zvuk tvoga glasa lepo se slaže sa zvukom tvog instrumenta" (D.II,267). Međutim, takođe je dobro znao da transformisani um može ponuditi mnogo više radosti nego bilo kakva pesma ili muzički komad. U Theragāthi se kaže: "Muzika petočlanog orkestra ne može stvoriti toliko ushićenja koliko dobro fokusiran um, sa savršenim uvidom u stvari" (Th.398).

Jedno od osam pravila morala jeste izbegavanje sviranja i slušanja muzike, bez sumnje zato što ona ometa razvoj mentalnog mira (A.I,212). Muzika ili pevanje nikada se nisu koristili u pūđama theravāda budističke tradicije, mada na Šri Lanki ljudi ponekad rade ono što se naziva Hevisi pūđa, gde se koriste bubnjevi. Muzika truba, bubnjeva i činela je ključni deo mnogih tibetanskih pūđa, dok se gongovi i zvona koriste u kineskom budizmu. Videti Recitovanje.