K

KĀLĀMA SUTTA

Kālāma sutta, tačnije nazivana Kesaputtiya sutta, jedan je od Budinih najčuvenijih i najinteresantnijih govora (A.I,187). Mnogobrojni putujući učitelji često su prolazili kroz grad Kesaputtu i promovisali svoju religiju i kritikovali sve druge. Lokalno stanovništvo sa zanimanjem ih je sve slušalo, ali su posle svih tih međusobno suprotstavljenih mišljenja i stavova na kraju postali krajnje zbunjeni. Zato, kada je jednom Buda stiga u Kesaputtu, oni ga upitaše: "Sumnjičavi smo, zbunjeni oko toga koji od tih učitelja govori istinu, a koji neistinu." A Buda im je odgovorio sledećim rečima: "Kalame, ne povodite se za onim što se prepričava, niti za tradicijom, ni za glasinama, niti za onim što piše u svetim tekstovima, niti za slutnjama, ni za aksiomima, niti za logičkim domišljanjima, niti za predrasudama o pojmu o kojem je reč, ni za onim što se po svemu čini da je tako, ni iz ubeđenja: 'Ovaj asketa je naš učitelj'. Kalame, kada se sami uverite: 'Ove stvari su dobre, ove stvari nisu sramotne, dostojne su mudraca; onome ko ih čini i praktikuje donose blagostanje i sreću', tek tada se upustite u njih i boravite u njima." Tako, umesto da iskoristi priliku i ističe sopstveno učenje, Buda je ohrabrio Kālāme da razmišljaju na način koji će im pomoći da uvide šta jeste, a šta nije pravi put znanja. A za Budu je lično iskustvo bolji vodič ka istini nego bilo koje drugo sredstvo.

Kesaputta, mesto gde je Buda izgovorio Kālāma suttu, kasnije je identifikovana kao selo po imenu Kesariya, nekih 50 km severoistočno od Vesālija, u indijskoj državi Bihar. Danas tu stoji ogromna stūpa u znak sećanja na ovaj događaj.

KALENDAR

Idući za praksom u staroj Indiji, budizam je usvojio lunarni kalendar (dinadassana). Prema takvom kalendaru, nova godina počinjala je na puni Mesec u martu-aprilu, a nazivi meseca bili su citta, vesākha, jeṭṭha, āsaḷha, savana, poṭṭhapāda, assayuya, katthika, maggasira, phussa, magha i phagguna. Počevši od nedelje, dani u sedmici bili su ravivāra, candavāra, kujavāra, budhavāra, guruvāra, sukkavāra i sanivāra. Postojala su i tri godišnja doba, svako dugo po čeiri meseca: leto (gimhāna), kišni period ili monsuni (vassāna) i zima (hemanta). Svaki mesec dalje se delio na dve dvonedelje (aḍḍhamāsa), jednu osvetljenu Mesecom (sukkapakkha) i tamnu polovinu (kālapakkha). Na dan punog Meseca i na njegove četvrti monasi bi seli zajedno i recitovali Patimokkhu. Prvi, osmi, petnaesti i dvadeset treći dan u svakom mesecu zvali su se uposatha i tim danima bi predani sledbenici dolazili u manastir da još jednom recitovanjem određenih stihova potvrde svoju posvećenost Dhammi, ulože jači napor nego inače u njezino praktikovanje i mnogi bi na taj dan poštovali osam pravila morala. Ovakva praksa se zadržala sve do današnjih dana. Sve budističke zemlje koristile su lunarni kalendar sve do XIX veka, kada ga je zamenio zapadni, gregorijanski kalendar. Pedesetih godina XX veka Šri Lanka se vratila lunarnom kalendaru, ali je to napravilo veliku zbrku, te je ubrzo zapadni bio ponovo uveden.

Važno obeležje svakog religijskig kalendara jesu praznici (nikkammadisva), tj. sveti dani, kada se obeležava neki važan događaj u istoriji određene religije. Ljudi su skloni da budu predaniji i pažljiviji u svojim postupcima tokom tih dana. Iako je ovo za svaku pohvalu, iskreni budista će pokušati da bude čestit, ljubazan, darežljiv i svestan svakoga dana. Buda je rekao: "Oni koji su čisti smatraju svaki dan posebnim, za njih je svaki dan svet" (M.I, 39). Videti Vreme.

KALMICI

Kalmici su narod koji je živeo uglavnom na severozapadnoj obali Kaspijskog jezera. U tu oblast doselili su se u XVI veku i kao sledbenici tibetanske forme vađrayāna budizma, oni su jedini autohtoni budisti u Evropi. Tokom čitave komunističke ere, Kalmici su bili pod neprekidnim pritiskom da se uništi njihov identitet i religija. Tridesetih godina prošlog veka, u vreme Staljinovog terora, njihovi manastiri bili su zatvoreni, a monasi proterani u Sibir. Jedan deo Kalmika naselio se i u Srbiji, gde su u Beogradu imali svoj hram, prvi takve vrste na tlu Evrope i izvan njihove postojbine. Tek posle pada komunizma je budizam počeo ponovo da se učvršćuje među Kalmicima. Nekoliko mladića bilo je zamonašeno i poslato u Indiju da tamo uči u tibetanskim manastirima. Najčuveniji Kalmik našeg doba bio je monah i proučavalac budizma Geshe Wangyal (1901-1983), koji je živeo u egzilu u SAD i veoma uticao na razvoj budizma u toj zemlji. Danas, većina Kalmika živi u Republici Kalmikiji, autonomnoj oblasti koja je deo Ruske Federacije. Videti Zaya Pandita.

KAMATA

Kamata (vaḍḍhi) jeste iznos novca plaćen za korišćenje neke druge sume novca, a koja se zove glavnica. U hrišćanskom svetu sve do XVII veka uzimanje kamate bilo je zabranjeno i sekularnim i religijskim zakonima, a još uvek je zabranjeno islamskim zakonom. Bramanizam je takođe kamatu smatrao lošom. Buda nije imao ništa da kaže o pitanju pozajmljivanja novca, ali još od najranijih vremena budistička tradicija ga nikada nije smatrala lošim samim po sebi. Budistički stav je da ako je legitimno iznajmiti nečijeg vola, veštinu ili kuću, isto bi tako trebalo da bude i sa novcem. Pozajmljivanje novca stavlja na raspolaganje kapital onima koji na drugi način ne bi mogli doći do njega i ujedno omogućuje ljudima da uvećaju svoju ušteđevinu. Pozajmljivanje novca postaje etički problematično jedino kada je kamata koja su uzima preterana, kada ona pozajmljivača pretvara zapravo u roba ili kada ga čini još siromašnijim nego što je bio pre pozajmice. U Budino vreme, čak su i deca mogla postati dužnici ako roditelji nisu mogli da otplaćuju (Thi.444). Danas su ovakve zloupotrebe zakonom zabranjene.

Međutim, iako Buda nije imao ništa protiv pozajmljivanja novca sa kamatom, on je bio savršeno svestan da imati dug (iṇa) jeste jedno nezavidno stanje. Zato je prokomentarisao da je jedna od prednosti monaha beskućnika da nema "poverioce koji stignu u zoru i viču: 'Plati, plati!' " (S.I,171). Takođe je propisao da onaj ko ima dug ne može postati monah ili monahinja, uglavnom zbog toga da ljudi ne bi koristili monašku Saṅghu kao sklonište od svojih finansijskih obaveza (Vin.I,76).

Ali kao što je dug izvor nespokojstva, tako je i nemanje novca kada nam je potreban. Način da se izbegnu oba ova problema jeste mudro upravljati svojim finansijama i voditi uravnotežen život (samaṃ jīvikaṃ). Danas mnogi ljudi ulaze u dug ne da bi zadovoljili svoje osnovne životne potrebe, već samo zato da bi sebi priuštili moderne, ali ne i neophodne stvari ili da bi nešto imali odmah, umesto da to kupe kad budu imali dovoljno novca. Buda je rekao: "I šta je to uravnotežen život? Kada neko zna koliki su mu prihodi i koliki su mu rashodi, pa ne živi rasipnički, a ni bedno; tako mu prihod nadmašuje troškove, a ne obrnuto" (AN VIII.54). Ali i pored toga, neki ljudi su u iskušenju da pozajme novac i krenu u posao, nadajući se da će popraviti svoju situaciju, iako je ona možda već savršeno prikladna i sigurna. Ako se ovo učini promišljeno i uz marljiv rad, a posao je moralno ispravan, to je sa budističke tačke sasvim legitimno i može biti izvod još većeg zadovoljstva i sreće. Buda je rekao: "Čovek koji je uzeo pozajmicu da bi razvio svoj posao i čiji je posao od tada napredovao, u stanju je da otplati svoj dug i još mu dovoljno ostaje da se oženi. On tako može pomisliti: 'Ranije sam imao dug, a sada sam ga se oslobodio i još je i meni ostalo' i onda će se obradovati i osetiti zadovoljstvo" (D.I,71). Jedan od načina na koji mali preduzetnik stvara poverenje i zato lako može naći od koga će pozajmiti novac kada mu je potreban, napominjao je Buda, jeste da kamatu plaća na vreme (A.I,117). Videti Ambicija i aspiracija i Življenje.

KAMBODŽA

Kambodža je zemlja u jugoistočnoj Aziji, između Tajlanda i Vijetnama, u kojoj 95% stanovništva sebe smatraju budistima. Animizam, brāmanizam i Mahāyāna bile su glavne religije u Kambodži sve dok Theravāda budizam nije postao dominantan tokom XIII i XIV veka, uglavnom zahvaljujući misionarima iz Tajlanda. Budizam u Kambodži teško je bio pogođen komunističkim režimom Pol Pota 70-tih godina prošlog veka, kada je većina manastira bila uništena, a monasi pobijeni ili izbegli u okolne zemlje. Za najveći istorijski spomenik u ovoj zemlji, Angkor Wat se često kaže da je budistički. No on zapravo pripada brahmanizmu, mada je tokom nekoliko vekova bio korišćen kao budistički hram.

KAMMA

Pāḷi reč kamma znači "delo" i u budističkom učenju označava svaki voljni mentalni, verbalni ili telesni čin. Buda kaže: "Kažem da namera jeste kamma, zato što prvo imamo nameru pre nego što nešto učinimo telom, rečju i mišlju" (A.III,415). Prema Budi, svaka voljna akcija menja našu svest i tako izgrađuje naš karakter, a time i utiče na naše ponašanje, naše iskustvo i na kraju naš životni tok. Pozitivni voljni postupci (motivisani velikodušnošću, ljubavlju i mudrošću) obično za rezultat imaju stanje svesti koje se doživljava kao pozitivno, dok negativni voljni postupci (motivisani pohlepom, mržnjom i neznanjem) obično imaju rezultate koje doživljavamo kao negativne.

Učenje o kammi je verovatno učenje koje se najčešće pogrešno razume od svih Budinih učenja. Četiri glavna nesporazuma su sledeća: (1) Sve što nam se događa jeste rezultat naše prošle kamme. A zapravo, budizam govori o najmanje još četiri glavna uzroka zašto se stvari događaju kako se događaju i to zbog dejstva prirodnih zakona (dhamma niyāma), bioloških zakona (bīja niyāma), fizičkih zakona (utu niyāma) i psiholoških zakona (citta niyāma, As.854; A.III,62). (2) Nikada ne možemo izbeći posledice svojih prošlih dela. Ako bi to bilo istinito, tada bismo bili potpuno determinisani svojom prošlošću i ne bi bili u stanju da se menjamo i dostignemo probuđenje (A.I,249). Međutim, budizam uči da nekoliko snažnih voljnih dobrih postupaka mogu u dobroj meri modifikovati ili čak neutralisati neki loš postupak i obrnuto (Dhp.173). Tako je ispravno reći da smo mi uslovljeni svojom kammom, umesto da smo njome predodređeni. (3) Naša iskustva u sadašnjem životu zavise od onoga što smo učinili u prethodnom i ono što činimo sada će uticati na naš budući život. U stvarnosti, mnoga naša dela imaju svoj rezultat odmah nakon što su počinjena, tj. u sadašnjem životu. (4) Četvrta česta zabluda je ono što se može nazvati "kammičkom naivnošću", tj. ako šutnete monaha u ovom životu, u narednom ćete se roditi  paralizovani, ako proklinjete u ovom životu, u narednom ćete imati loš zadah iz usta, ako ste velikodušni u ovom životu, bićete bogati u sledećem. Sve ovo je naravno prilično glupo. Jer kamma je primarno psihološka stvar (tj. povezana sa namerom), te su i njezine manifestacije prevashodno psihološke. Ona utiče na naš fizički sklop i okolnosti samo u onoj meri u kojoj um može na to da utiče, kao na primer kada se posle dugotrajne brige i nespokojstva i telo razboli. Glavni efekat na koji kamma utiče na nas jeste na to kako se mi osećamo (srećno, neutralno ili nesrećno) i u kojem svetu ćemo se ponovo roditi. Videti Determinizam.

KANABIS

Kanabis (bhaṅga) jeste visoka biljka sa šiljastim, nazubljenim listovima, karakterističnog mirisa. Biljka je među botaničarima poznata kao Cannabis sativa. U staroj Indiji od vlakana kanabisa su se pravili konopci, prostirke i tkanina (D.II,350; Vin.III,256). Buda je jednom prokomentarisao da je odeća napravljena od takvog platna neugledna, gruba, jeftina i kada se iznosi služi za ribanje posuđa (A.I,246), iako je monasima i monahinjama dopuštao da nose ogrtače od takvog platna. Pušenje suvih listova kanabisa ili jedenje bobica iz njegovih cvetnih vrhova ima dramatične efekte na kardiovaskularni i centralni nervni sistem. U manjim količinama ono izaziva osećaj blagostanja i opuštenosti, dok veće količine izazivaju iskrivljenu percepciju, promenu osećaja za vreme, privremeni gubitak memorije, halucinacije i ponekad i psihozu izazvanu trovanjem. Vekovima su neke grupe hindu asketa pušile kanabis, verujući da su na taj način u stanju da komuniciraju sa Šivom, ali se korišćenje kanabisa zbog njegovih halucinogenih efekata ne pominje nigde u Tipiṭaki. Sa budističke tačke gledišta, uzimanje kanabisa bilo bi kršenje petog pravila morala.

Slično mnogima i pre i posle njega, Buda je uočio medicinsku vrednost kanabisa i preporučivao ga je kao lek protiv reumatizma (aṅgavāta). Pacijenta treba smestiti, govorio je, u malu prostoriju, ispunjenu parom koja je dobijena kuvanjem listova kanabisa (bhaṅgodaka), te da on onda udiše ta isparenja i kuvanim listovima trlja udove (Vin.I,205).

KANON

Kanon je opšti naziv za svete spise bilo koje religije. Iako je Buda očekivao od svojih učenika da njegove reči razmotre vrlo pažljivo, ipak ih je savetovao da tim rečima ne daju prvenstvo u odnosu na sopstveno iskustvo. Zato trezveni budista koristi Tipiṭaku, budistički kanon, kao nezaobilazni vodič, ali ga ne smatra nepogrešivom ili jedinim izvorom istine. Videti Kālāma sutta.

KAPILAVATTHU

Kapilavatthu je bio glavni grad teritorije na kojem je živeo Sakyā klan i mesto gde je Siddhattha Gotama proveo najveći deo svog vremena pre nego što se okrenuo od svetovnog života i postao lutajući asketa. Mnogo godina kasnije, Buda je pričao kako je tamo imao tri palate — jednu za leto, drugu za period monsuna, a treću za zimu, a svaka je imala bazen sa vodenim ljiljanima i lotosima različitih boja (A.III,38). Grad je opisivan kao "bogat, prosperitetan, sa mnogo ljudi, dinamičan i gusto naseljen" (S.V,369). Iako kasnija legenda kaže da je Kapilavatthu bio veličanstven grad, verovatnije je da se radilo o malom gradu podignutom okolo vladarevog dvorca, Pošto je budizam bio iščezao u Indiji, Kapilavatthu je progutala džungla i njegova lokacija je pouzdano bila utvrđena tek 1973. Arheološka iskopavanja otkrila su stūpu koja je prvo bila podignuta ubrzo posle Budine smrti, a kasnije bila dograđivana, tako da su pronađeni ostaci i iz kasnijih perioda.

Često čitamo da se princ Siddhattha "rodio i odrastao u podnožju Himalaja", ali to nije tačno. Kanon kaže da je grad bio "pored Himalaja", a ne u njihovom podnožju (Sn.422). Teren oko Kapilavatthua i obližnjeg Lumbinija, gde je Siddhattha rođen, potpuno je ravan. Podnožje Himalaja počinje tek nekih dvadesetak kilometara severnije.

KARAKTER I IZGRADNJA KARAKTERA

Karakter (sabhāva) je skup mentalnih osobina i crta koje neku osobu čine drugačijom od drugih. Reč je nastala od grčke reč za oznaku, urezanu ili utisnutu. Kada kažemo da je neko dobra ili loša osoba, time mislimo da ima pretežno pozitivne ili negativne crte koje je lakše uočiti ili se češće ispoljavaju. Kada se preporodimo, sa sobom donosimo i crte formirane u prethodnom životu (ili možda nekoliko života), kao i urođene bazične sklonosti (anusaya). Već za nekoliko meseci te crte postaju vidljive i mogu biti još pojačane ili izbledeti, u zavisnosti od okolnosti. I naša iskustva u detinjstvu mogu formirati određene nove karakterne crte. Isto tako, okolnosti mogu probuditi i bazične sklonosti. Do puberteta naš karakter je potpuno formiran, iako još uvek otvoren za oblikovanje. Neke crte će ojačati i možda se razviti u predrasude (nata) u skladu sa mentalnim navikama koje formiramo. Buda je rekao: "Šta god da neko često misli i razmatra, i um postaje tome naklonjeniji" (M.I,115). Služeći se poređenje koje nalazimo i kod starih Grka, upoređivao je neke karakterne crte sa žljebovima izdubljenim u steni, druge sa crtama ispisanim po zemlji, a treće po vodi (A.I,283), čime je hteo da kaže da je neke crte teško izbrisati, a druge lakše. Ako se ne promene bilo kroz svestan napor ili neko naročito dramatično iskustvo koje nas možda zadesi, naš karakter će ostati relativno fiksiran, i postajaće sve krući i sa sve dubljim korenima kako vreme prolazi.

Karakter je veoma važan, jer je to glavni faktor koji određuje smer našeg života. On utiče na to kako vidimo sebe, kako se odnosimo prema drugima i time i kako se oni odnose prema nama, na koji način se nosimo sa poteškoćama u životu, kao i na koji način percipiramo svet u kojem živimo. Biti budista velikim delom znači izgrađivati svoj karakter ili razvijati ono što je Buda nazivao "divna priroda" (kalyāṇa dhamma, A.I,248; II,109). Šire uzevši, u ovom procesu postoje tri koraka: (1) uvideti da je transformacija karaktera poželjna; (2) imati model ili idealni karakter ka kojem težimo i (3) primeniti sredstva kojima se menja karakter.

Neki ljudi, zbog povoljnih okolnosti u prethodnim životima, kao i u sadašnjem, već imaju divan karakter. Većina nema. Većina ljudi nikada nije ni shvatila poželjnost ili čak prednosti sopstvenog menjanja. Neke od stvari koje stvaraju želju za transformacijom karaktera jesu lična kriza za koju smo sami odgovorni, bliski susret sa smrću ili susret sa nekom naročito inspirativnom osobom. Kad uvidimo mogućnost i potrebu za menjanjem, tada moramo postavi sebi ideal kojem težimo. Buda je naravno savršen ideal; beskrajno strpljiv, blag prema svakom bez izuzetka, krajnje iskren i zaista mudar. "Uzeti utočište" u Budi znači prihvatiti ga kao ideal prema kojem se rukovodimo. Kada odlučimo kakvi želimo da budemo, potreban nam je i praktičan program transformacije. A takav program je Plemeniti osmostruki put i on zapravo nudi putokaze u svakom od različitih vidova života: intelektualnom, etičkom i psihološkom.

KARMA

Karma je sanskritski oblik pāḷi reči kamma.

KASTA

Kasta (đāti) je hindu verovanje da je ljude stvorio Bog kao četiri različite grupe: sveštenike (brāhmaṇa), ratnike (khattiya), trgovce (vessa) i radnike (sudda). Prema ovom verovanju, svaka kasta treba da zarađuje za život na sebi primeren način, bez međusobnog mešanja i da uživaju različiti status. Izvan ove četiri kaste su nedodirljivi (nīćā kulā ili vasala), oni koji nemaju svoju kastu i tako ne pripadaju regularnom hindu društvu.

Buda je bio rečiti kritičar sistema kasti i barem desetak njegovih govora su posvećeni ukazivanju na kontradikcije i okrutnost ovakvog sistema. Budini saplemenici, Sākye, bili su vrlo ponosni svojom kastom. Kada je jedna grupa njih zatražila da postanu monasi, Buda je prvo zaredio Upālija, berberina iz niže kaste, te su ostali koji su zaređeni posle njega morali da mu se poklone u znak poštovanja.

Buda je kritikovao sistem kasti iz nekoliko razloga. Tvrdnja da ga je postavio bog je ništa više do mit (M.II,148). Kaste ne postoje svugde, te otuda moraju biti regionalni običaj, a ne univerzalna istina (M.II,149). Tvrdnja da pripadnici kasta imaju različite sposobnosti i identitet ne zasniva se na iskustvu i otuda je netačna (M.II,150; Sn.116). Najniža kasta i nedodirljivi su možda prljavi, zato što su primorani da rade prljave poslove, ali ako se operu, postaju čisti kao i svako drugi (M.II,151). Sistem kasti toleriše okrutnost i patnju, te je otuda loš. Iz budističkog ugla gledano, kako se drugi odnose prema nekom, poštovanje koje mu se ukazuje, prilike koje ima, čak i to gde će se roditi, treba da zavisi od njegovog ponašanja, a ne od toga kojoj kasti pripada. Buda je rekao: "Bez vrline, svaka kasta može ići u čistilište. Svaka kasta čista je ako postupa vođena vrlinom" (Đa.VI,100).

Uprkos Budinom odbacivanju kasti, manje ekstremne varijacije ovog sistema postoje u većini budističkih zemalja. Na primer, paya kyun u Burmi su potomci manastirskih robova, a buraku u Japanu su prvobitno bili degradirani jer su radili kao ribari ili mesari. Obe grupe su marginalizovane u svojim društvima. Monaške škole u  Šri Lanki su sve podeljene po linijama kasti. Posle 50-tih godina prošlog veka milioni članova najniže kaste i nedodirljivih u Indiji, sledeći primer svoga vođe dr Ambedkara, preobratili su se na budizam, kako bi izbegli poniženja kastinskog sistema.

KĀŠYAPA MĀTAṄGE I DHARMARATNA

Kāšyapa Mātaṅga i Dharmaratna bili su, prema drevnoj tradiciji, indijski monasi koji su prvi preneli budizam u Kinu. Kaže se da je car Ming (58-75) usnio san u kojem se zlatni kip pojavio na Zapadu. Toliki je utisak taj neobičan san ostavio na njega, da je poslao grupu izaslanika preko zapadne granice svoga carstva da izvide mogu li nešto doznati u vezi sa tim zlatnim kipom. To je bilo oko 64. godine. Izaslanici su se vratili tri godine kasnije u pratnji dva monaha, Kāšyape Mātaṅga i Dharmaratne. Monasi su sa sobom doneli i tekst nazvan Sūtra četrdeset dva poglavlja, a car im je podigao manastir nazvan Manastir belog konja, po konju koji je nosio tekst i potrepštine za monahe. Sūtra četrdeset dva poglavlja je zbirka Budinih govora, prepričanih i aranžiranih prema temi. To nije indijsko delo, već je verovatno sastavljeno u Centralnoj Aziji ili u Avganistanu, kao kratak uvod u budizam. U Kini je ostalo popularno  sve do današnjih dana. Manastir belog konja, koji je bio obnavljan i dograđivan tokom vekova, može se i danas videti u Luoyangu, drevnoj prestonici Kine.

KHUDDAKA NIKĀYA

Khuddaka nikāya jeste peti deo Sutta piṭake, drugog dela Tipiṭake, tekstualnog budističkog Kanona. Reč khuddaka znači "kratko" ili "manje" i ovaj deo sadrži sve one knjige koje se nisu uklapale u ostale četiri nikāye. Tako se u Khuddaka nikāyi našlo petnaest knjiga, a među najvažnijima su Dhammapada, Udāna, Itivuttaka, zatim Sutta nipāta, Theragātha, Therigāthā i Đātaka. Ostalih osam knjiga su napisane kasnije i nemaju veliki značaj za dublje razumevanje Budinog izvornog učenja.

KINA

Kina je ogromna zemlja u severnoj Azij, okružena Rusijom, Mongolijom, Tibetom, Burmom i Vijetnamom na kopnu, a na istoku morem. Prema tradiciji, budizam su u Kinu donela dva monaha iz Indije u vreme Han dinastije, možda oko 50. godine. Posle nekoliko vekova postepenog rasta, budizam je počeo da privlači obrazovane slojeve i na kraju postao državna religija. Zenit budizma u Kini bio je tokom Tang dinastije, posle čega slede progoni i dugi period opadanja uticaja, prekidan kratkim razdobljima obnove. Budizam je takođe bio progonjen u vreme republike, a još žešće posle 1949, u doba komunizma, kada su zatvoreni svi hramovi, a monasi i monahinje bili ili pobijeni ili prinuđeni da se razmonaše. Danas budizam u Kini lagano počinje da se ponovo uspostavlja i prilagođava novom društvu brzog razvoja. Mnogi Kinezi koji žive izvan Kine — u Maleziji, Singapuru, Indoneziji i na Zapadu nastavili su da praktikuju budizam, iako je i dobar deo njih postao sekularizovan ili se preobratio u hrišćanstvo.

KIPOVI

Kip (paṭimā) jeste figura čoveka ili životinje načinjena od metala, kamena ili nekog drugog materijala. Budini kipovi nisu, kako se nekad pretpostavlja, nekakvi idoli kojima se treba klanjati, već je Budin prikaz pre objekat kontemplacije ili fokus pažnje. Prvi Budini kipovi načinjeni su u Indiji negde u II veku, verovatno pod grčkim uticajem. Pre toga, Buda je predstavljan točkom ili bodhi drvetom, otiskom stopala ili praznim tronom. Nekada se kaže da je tokom nekoliko vekova bilo "zabranjeno" da se prave kipovi Bude, ali to nije tačno. Statue Bude nisu pravljene jednostavno zato što ikonografska veština nije bila na dovoljno visokom nivou. Kipovi prikazuju Budu ili u stojećem. sedećem ili ležećem položaju. Ležeće figure, koje se često pogrešno nazivaju "Buda koji spava", zapravo predstavljaju trenutak odmora ili smrti. Budine šake su često predstavljene tako da pokazuju neki od gestova (mudrā), od kojih su najčešći oni koji simbolizuju meditaciju, neustrašivost, podučavanje ili dodirivanje zemlje. Na vrhu glave je obično plamen — nekad prikazan realistično, nekad vrlo stilizovan — što se smatra da simbolizuje auru. Budisti stavljaju cvetove, sveće i mirisne štapiće pred kip Bude u znak sećanja na njega, ali i kao podsećanje na prolaznost lepote, svetlost znanja i miris vrline. Iako Budine kipove okružuje mnogo sujeverja, naročito u Tajlandu, nijedan obrazovaniji budista ne veruje da su oni išta više od materijalnog simbola jedne probuđene osobe. Videti Idolatrija.

KNJIGE

Knjiga (potthaka) jeste predmet sačinjen od mnogobrojnih tankih listova, rukom ispisanih ili odštampanih, i zatim povezanih međusobno na način koji omogućuje njihovo čitanje po redu. Đātaka pominje poruku napisanu na palmovom listu (Ja.II,174), a prve knjige u Indiji bile su sačinjene verovatno u III veku pre n.e. od listova Corypha umbraculifera, talipot palme. Zapisi sa Šri Lanke kažu da je Tipiṭaka bila prvi put zapisana u toj zemlji oko 100. godine pre n.e., iako se sa nekim njenim delovima to možda dogodilo i ranije, u Indiji. Kada se budizam proširio na daleki sever Indije, knjige su tamo pravljene od kore breze, a kad je stigao u Kinu, korišćeni su svila i kasnije papir. Prve moderne budističke knjige, one štampane na papiru i uvezane u tvrde korice proizvedene su na Šri Lanki 1862. Budisti su uvek iskazivali veliko poštovanje prema Tipiṭaki tako što su je stavljali u zlatan povez, uvijali u svilu i čak nekada pohranjivali i u stūpama. Videti Britanski muzej – svici, Štampanje i Pisanje.

KOCKANJE

Kockati se (đūtakīḷā) znači rizikovati novac u nekoj igri na sreću. Kockanje je bilo poznato još u Budino vreme, a u Vedama, drevnom indijskom delu, postoji čuvana "kockareva tužbalica", u kojoj čovek nariče pošto se kockao i izgubio ženu i decu. Ovakvo ekstremno klađenje pominje se i u Tipiṭaki (M.III,107). Naravno da ne iznenađuje da je Buda na kockanje gledao kao na štetnu delatnost. rekao je: "Zavisnost od kockanja nosi sa sobom i ovih šest opasnosti. Kad dobijamo izazivamo mržnju kod onih koji gube; kad gubimo naričemo zbog gubitka imetka; naša reč se ne prihvata na sudu; izbegavaju nas i prijatelji i zvaničnici; niko nas ne želi za bračnog druga, jer ljudi kažu da kockar nije u stanju da izdržava ženu" (D.III,183). Jednom drugom prilikom je rekao da "spiskati imetak na kockanje" vodi u propast (Sn.106).

Međutim, možemo reći da postoji tri vrste kockanja — rekreativno, po navici i iz zavisnosti. Prvi je kad neko povremeno igra karte za malu sumu ili kupi lutrijski tiket da bi pomogao dobrotvorno društvo. Kockanje po navici je kad se neko kocka u veći, ali ipak podnošljiv deo svojih prihoda i to redovno. Zavisničko kockanje je nesposobnost da se odupremo mogućnosti za kockanje i time smo neprekidno u dugovima. Sa budističkog stanovišta, rekreativno kockanje se smatra neškodljivim i nije protiv pravila morala. Ipak, pošto svaka vrsta kockanja provocira neku vrstu pohlepe, svakako da je nedolično za neku budističku organizaciju da prikuplja novac kroz lutrije ili igre na sreću. Kockanje po navici i iz zavisnosti je psihološki, društveno i duhovno štetno, zato što ih motivišu obmana, gramzivost i pogrešno verovanje u "dobru" i "lošu" sreću, a njime se sve to samo još više pojačava. Prema Budi, moralno ponašanje nas čini "srećnicima", a ne to što dobijamo ulog. Tako je rekao: "Ako kockar dobije bogatstvo već pri prvom bacanju kocki, njegova sreća je i pored toga beznačajna. Mnogo puta je "srećnije" ponašate se mudro telom, govorom i umom i posle smri preporoditi se na nebu" (M.III,178). Videti Proricanje.

KONCENTRACIJA, ISPRAVNA

Ispravna koncentracija (sammā samādhi) jeste osmi korak na Budinom plemenitom osmostrukom putu i ključni je deo uspešne meditacije. U tekstovima se definiše kao "ujedinjavanje uma" (M.I,301) i ponekad se zove i "fokusiranost uma" (ekodibhāva). Mnogo je prednosti koncentracije. Pošto se pažnja zaustavlja na nekom predmetu određeni period, to nam obezbeđuje da ga bolje upoznamo, te on otuda ima svoju ulogu i u postizanju mudrosti. Kada smo razvili koncentraciju, možemo svoju pažnju okrenuti bilo čemu, umesto da ona neprekidno skače sa jedne stvari na drugu, kao što je to obično slučaj. Sposobnost da to učinimo može smanjiti beskorisno sanjarenje, zabrinutost i neželjene uznemirujuće misli, što nam sve pruža mir i spokojstvo. U okviru budističke meditacije, koncentracija se obično razvija putem vežbanja svesnosti daha (M.III,82).

Prema Budi, nekoliko je stvari kojima možemo sebi pomoći u razvijanju koncentracije. Prva jeste da se pridržavamo pravila morala. Na taj način pojednostavljujemo sopstveni život, minimalizujemo mogućnost kajanja, ne dovodimo sebe u neugodne situacije i sukobe sa drugima, a od svega toga naš um postaje rastrojen. Druga stvar je ono što je Buda nazivao stražarenjem na vratima čula (indriya saṃvara), što znači ne tragati za situacijama u kojima će naša um biti prekomerno stimulisan (D.I,70). Takođe, postoji direktna veza između fizičke relaksiranosti, psihičkog blagostanja i koncentracije. Dok vežbamo koncentraciju, održavanje relaksiranog, ugodnog položaja omogućiće telu da se umiri bez prisiljavanja. Slično tome, jedan vedar, opušten mentalni stav će koncentraciju učiniti lakše dostižnom. Buda je rekao: "…iz prijatnosti dolazi radost; kad smo puni radosti, telo se smiruje; sa smirenim telom postajemo srećni, a um koji je srećan postaje koncentrisan" (D.I,74).

KONTROLA RAĐANJA

Kontrola rađanja je praksa sprečavanja da dođe do rođenja novog živog bića. Dva su načina na koji se to može učiniti — sprečavanje da dođe do začeća ili uništavanjem fetusa u nekoj od njegovih faza razvoja, pre nego što se rodi. Budizam podučava da život započinje ubrzo posle začeća, te otuda abortus smatra jednom vrstom ubistva (M.I,265). Sprečavanje začeća, tako što se koristi kondom, kontraceptivne pilule, mehaničke vaginalne prepreke ili spermicidi, ne uključuje u sebe ubijanje i otuda je moralno neutralno. Stari Indijci su praktikovali ispiranje kako bi sprečili začeće, a pravili su i kondome od životinjskih iznutrica.

KONZISTENTNOST

Konzistentnost je kvalitet nečega da bude i ostane isto i ovo je jedan važan princip kako u budističkoj filozofiji, tako i u etici. Da bi bila prava, istina mora biti konzistentna u tome da ne protivreči stvarnosti. Na primer, Budina tvrdnja "Sve uslovljen stvari su bolne" (Dhp.278) s pravom se naziva plemenitom istinom, zato što je nemoguće pronaći neku uslovljenu stvar koja nudi potpuno i večno zadovoljenje. Takođe, dva međusobno protivrečna iskaza, pojma, tvrdnje ili uverenja ne mogu oba biti istiniti, ali mogu oba biti pogrešni. Na to je Buda mislio kad je govorio: "Istina je samo jedna" (Sn.887). Etičke istine moraju biti konzistentne. Određeno ponašanje ne može biti pogrešno u jednoj situaciji, a ispravno u drugoj. Tako je pogrešno ubiti, bez obzira kakve su okolnosti. Međutim, Buda uviđa da postoji razlika između ubijanja zbog besa i zavisti, sa jedne, i ubijanja u samoodbrani, sa druge strane. Prvo je potpuno pogrešno, dok bi drugo moglo biti ono što on naziva "mešanim" (vītimissa), tj. mešavina različitih stupnjeva pogrešnog i ispravnog (M.I,318). Kozistetnost je takođe važna u mnogim drugim oblastima duhovnog života. Buda je rekao da obeležje pravog učitelja jeste da postoji konzistentnost između toga kako se on ili ona ponaša na javnom mestu i privatno, kao i da njegovi kvaliteti ostaju postojani kroz različite situacije (M.I,318). Takođe je rekao da je karakteristika probuđene osobe harmonija između njenog razumevanja i delovanja (viđđā caraṇa sampanno). Na primer, ona zaista razume da je opraštanje najviši oblik odvezivanja i otuda je u stanju da svakome oprosti, čak i onima koji su bili vrlo okrutni prema njoj. Buda je tvrdio da on "propoveda onako kako se ponaša i ponaša se onako kako propoveda" (It.122). Razloge za to je da je on razumeo istinu na najdubljem nivou i potpuno je integrisao u svaki vid svoga bića. On je konzistentnost postizana bez napora i prirodno.

KOREJA

Koreja je veliko poluostrvo koje se azijskog kopna useca u Žuto more. Budizam je u ove krajeve stigao tokom IV veka i vremenom izvršio presudan uticaj na život Korejanaca, iako je posle 1170. godine počeo da biva proganjan, a u XV veku ga je kao zvaničnu religiju zamenio konfučijanizam. U XIX veku prisustvo budizma bilo je minimalno, a još više ga je oslabila japanska kolonijalna administracija, u pokušaju da ga uništi tako što je prisiljavala monahe i monahinje da se žene i udaju. Počev od 50-tih godina prošlog veka u komunističkoj Severnoj Koreji sve religije su uništene, a budizam je u Južnoj Koreji bio veoma oslabljen velikim brojem konvertita u hrišćanstvo. Tek u poslednjim godinama je korejski budizam postao bolje organizovan, preduzimljiviji, više uključen u društvo, te počinje da vraća svoju nekadašnju snagu.

KOSA

Kosa su duga, tanka vlakna koja izbijaju na različitim delovima tela. U skladu sa stavom svoga vremena, Buda je obično pravio razliku između dlaka na na glavi (kesa) i dlaka na telu (loma, MN 10). U ovu drugu grupu ubrajale su se obrve (bhamu), trepavice (pamha), dlake u nosu (nasikaloma), brada (massu), stidne dlake (sambāhe loma) i dlake ispod pazuha (upakaććha loma, Vin. IV,260). Kosa ima dugu istoriju svog socijalnog, religijskog, erotskog i psihološkog značenja. Sikizam tako podučava da muškarci ne bi trebalo da seku svoju kosu, dok Biblija osuđuje dugu kosu kod muškaraca kao neprirodnu (Prva poslanica Korinćanima, 11, 14). Islam i ortodoksni judaizam traže od muškaraca da se ne briju. U nekoliko religija žene moraju da velom ili perikom pokrivaju svoju kosu. Tradicija stare Indije smatrala je kosu jednim od pet vrsta ljudske lepote, a sjajna, crna kosa imala je snažan erotski naboj.

U Budino vreme frizerski zanat je bio vrlo sofisticiran, jer su i muškarci i žene posvećivali veliku pažnju svojoj kosi. Žene su obično pravile razdeljak na sredini glave (dvedhasira vibhatta), nosile pletenice (veṇi, Đa. II,185) i mazale kosu sandalovim uljem, koje je služilo i kao miris i kao sjajilo (Đa. V,156). Kurtizana Ambapālī je imala sjajnu crnu kosu sa uvojcima na vrhovima, razdvojenu češljevima i ukrašenu cvetovima i zlatnim ukrasima (Thi. 252-5).

Kada je Nanda napuštao dom da bi postao monah, osvrnuo se i video svoju devojku sa kosom razdeljenom češljevima (upaḍḍhullikhitehi kesehi). To je bila slika koje kasnije nije mogao da se oslobodi (Ud. 22). Kod muškaraca, sikhābandha se sastojala od duge kose upletene zajedno sa tkaninom, koja je potom bila obmotana oko glave poput turbana (D.I,7). Dečaci bi nosili pet punđica koji su se zvali ćūlaka (Đa.V,250), a žene bi nekada nosile draguljima ukrašene dijademe prikačene za kosu (Đa.I,65). Punđe na potiljku, vrhu glave ili sa strane su takođe bile popularne. Da bi se kosa ispravila ponekad je korišćeno saće ili meki deo banjanovog drveta (Vin.II,207). Muškarci su šišali bradu, puštali je da cela raste, formirali je poput kozije bradice (goḷomikam kārāpenti) ili na neki drugi način. Takođe bi čupali sede vlasi, kako bi prikrili činjenicu da stare (Vin. II,134).

Neki askete su nosili punđu (đaṭā), tj. kosu upletenu u duge pletenice, koje su ili slobodno visile ili svezane u različite oblike. Kada bi pletenice bile savijene u punđu na vrhu glave, to se nazivalo đaṭaṇḍuva (S.I,117). Neki askete su nosili perčine, dok su drugi potpuno brijali glavu ili bi čupali kosu dlaku po dlaku (D.I,167). Bramani su verovatno brijali glavu, izuzev malog dela na potiljku, koji su ostavljali da raste, kao što to i danas čine.

Buda je od svojih monaha tražio da briju i lice i glavu, a od monahinja da briju glavu, verovatno iz higijenskih razloga i da bi se umanjila taština (Vin.II,207). Od monahinja se očekivalo da se briju i ispod pazuha i oko polnog organa, što je smatrano znakom dobrih manira kod žene (Vin.IV,260). Monasi su bili obavezni da šišaju dlake u nosu ako bi postale preduge, kako ne bi izgledali čudno ili odbojno (Vin.II,134). Videti Brijanje.

KOSAMBI

Kosambi je bio veliki grad u severnoj Indiji, prestonica kraljevstva Vaṃsa i mesto dešavanja nekoliko važnih događaja iz Budinog života. Grad je bio opasan zidinama dugim skoro 6 kilometara i na njegovom jugu je proticala reka Yamunā. Jedan od manastira podignutih u Kosambiju u Budino vreme, Ghositārāma, arheolozi su identifikovali 1951. godine i potom ga i otkopali. Kralj Aśoka je u gradu podigao veliki stub i on se i danas može naći među ruševinama.

KRALJEVI

Kralj (manuđinda, narinda ili rāđa) jeste nasledni muški vladar plemenitog porekla. Buda je kralja definisao ovako: "kralj je prvi među ljudima" (rāja mukhaṃ manussanaṃ, Sn.568). Različite religije imaju različite torije o poreklu i prirodi kraljevske loze. Biblija, na primer, kaže da svi vladari svoju moć crpe od Boga, te da pokoravati se kralju znači pokoravati se Bogu (Poslanica Rimljanima 13,1-2). U Evropi je ovo učenje poznato kao "božansko pravo kraljeva". Konfučijanizam je učio sličnu ideju nazvanu "mandat sa neba". Prema hinduizmu, kraljevi zapravo jesu bogovi. Sve ovo je prirodno proizlazilo iz ideje da se kraljeva legitimnost ne izvodi iz njegove podobnosti da vlada, već iz božanskog ovlašćenja i odobrenja. Buda je imao potpuno drugačije i više realistično shvatanje o kraljevima i kraljevskom poreklu. U Aggaṭṭa sutti izneo je teoriju o monarhiji kao društvenom ugovoru. U stara vremena, rekao je, ljudi su videli potrebu za nekom vrste vlasti i tako su između sebe odabrali osobu za koju su smatrali da će najbolje umeti da vlada. Prema indijskom mitu, prvi kralj Indije bio je Mahāsammata, ime koje je Buda protumačio da potkrepi svoju teoriju kao "izabran većinom" (D.III,93; Ja.II,352). Tako su, prema budističkoj teoriji, kraljevi svoj legitimitet sticali na osnovu opšte saglasnosti, tj. na osnovu ljudi kojima su vladali. Nekoliko priča u Đātakama implicitno sugeriše da ljudi imaju pravo da svrgnu kralja koji je okrutan, nepravedan ili nekompetentan (Ja.I,326; III,513-14; VI,156).

Ovakve ideje su bile suviše ispred svog vremena i malo je dokaza da su ikada bile primenjene. Međutim, Budino učenje o dobrom vladanju uticalo je na to da kraljevi postanu humaniji. Najbolji primer za ovo jeste Aśoka koji je verovatno bio potpuno iskren kada je rekao: "Svi podanici su moja deca. Ja njima želim isto ono što želim i svojoj deci — zdravlje i sreću u ovom svetu i u narednom."

I dok Tipiṭaka i kasnija književnost podstiču kraljeve da se pridržavaju budističkih vrednosti, opšti utisak o vladarima, skoro sigurno zasnovan na iskustvu, jeste da su kraljevi bili despoti; nepredvidljivi, prema sebi popustljivi, a prema drugima nemilosrdni. "Kraljevi su ćudljivi", "Kraljevi su okrutni", "Kao i pored požara, tako je opasno biti i blizu kralja" (Ja.IV,432; V,345; VI,419). Neku su opisani da su poput "prašine u oku, peska u supi, trna u peti" (Ja.II,240). Kada je kralj Milinda upitao Nāgasena da li bi mogli da diskutuju o Dhammi, ovaj mu odgovori: "Gospodine, raspravljaću sa vama ako to činite kao učena osoba, a ne kao kralj." Milinda ga upita kakva je razlika između ta dva pristupa, a Nāgasena odgovori: "Kada učeni diskutuju, uverenja se menjaju, teorije se razjašnjavaju, tvrdnje pobijaju, ideje prihvataju, prave se zaključci, a prave se i drugi, njima suprotni zaključci. Kada kraljevi raspravljaju, oni nešto kažu i onda kažnjavaju svakoga ko se sa tim ne slaže" (Mil.28-9).

Bilo da su kraljevi dobri ili loši, oni imaju veliku moć i Buda je neka svoja učenja menjao da ne bi došao u konflikt sa njima. Iz obzira prema monarhu, rekao je da niko ko nije ispunio svoje obaveze prema kralju ne može da pristupi Saṅghi (Vin.I,39) i da pravila Vinaye mogu biti menjana ako kralj to zahteva (Vin.I,137). U isto vreme je monasima i monahinjama savetovao da se drže podalje od dvorova, kako se ne bi upleli u njihove intrige, zavist i iskušenja (A.V, 81).

Tri kralja koji se najčešćše pojavlju u Tipiṭaki su Pasenadi, kralj Kosale, Bimbisāra, kralj Magadhe i njegov sin i naslednik Ajātasattu. Otprilike dve godine posle probuđenja Buda je po prvi put sreo kralja Pasenadija u Sāvatthiju, glavnom gradu Kosale (S.I,68). Impresioniran njegovim učenjem, kralj i njegova glavna supruga kraljica Mallika uskoro postadoše dvoje od njegovih najprivrženijih sledbenika. Mnogi govori u Tipiṭaki beleže razgovore između Bude i kralja i u Samyutta nikāyi oni čine gotovo čitavo jedno poglavlje (S.I,68-102). Pasenadijeva iskrena primena Dhamme u sopstvenom životu nigde nije bolje ilustrovana nego u činjenici da ga njegova posvećenost Budinom učenju nije sprečavala da poštuje i bude darežljiv i prema drugim religijama (S.I,78; Ud.14). Prema tradiciji, Pasenadi je imao dva sina, od kojih je jedan, Brahmadatta, postao monah (Th.441-6).

Bimbisāra se na tron popeo sa 15 godina i vladao naredne 52. Princa Siddhatthu sreo je nakratko još u vreme dok je bio lutajući asketa (Sn.408-9), pa opet godinu dana posle njegovog probuđenja i još nekoliko puta kasnije. Bimbisāra je Budi poklonio jedan od svojih parkova, čuveni Bambusov gaj, kako bi se od njega napravio manastir (Vin.I,35). Iako budistička tradicija kaže da je Bimbasāra bio predani budista, u čitavoj Tipiṭaki nema nijednog govora koji bi bio njemu namenjen. Slično mnogim indijskim kraljevima, on je verovatno podržavao sve religije i svaka od njih tvrdila je da je njihov sledbenik.

I dok je Buda nazivao Bimbisāru "pravednim i ispravnim vladarem" (D.I,86), njegov sin Ađātasattu je u Tipiṭaki opisan kao beskrupulozan, sklon zaverama i nepredvidljiv. On je ubio svog oca kako bi se domogao trona i podržavao je Devadattu u njegovim mahinacijama protiv Bude (Vin.II,185). Takođe je imao teritorijalne pretenzije prema susednim državama. Tako je izazvao rat sa Kosalom, što se ispostavilo kao katastrofalno za njega (S.I,82-5) i čitamo takođe kako je utvrđivao pogranični grad Pāṭaligāmu, pripremajući se za invaziju na susedni Vađđī (D.II,86). Postoji i kratka napomena o njemu kako pojačava zidine svoje prestonice, gonjen sumnjom da će ga susedi napasti (A.II,182). Vremenom, Ađātasattua je počeo da proganja osećaj krivice zbog ubistva oca i potražio je utehu od Bude (D.I,475). Tradicija nam kaže da je Ađātasattu vladao 35 godina, da bi i njega na kraju ubio sopstveni sin Udāyibhadda.

KRALJEVSTVA U  VREME BUDE

Srednja zemlja, deo severne Indije u kojem se Buda kretao, bila je podeljena u 16 država (mahāđanapada) i većinu njih je Buda ili proputovao ili i živeo u njima jedan deo svog dugog života i uspešne propovedničke karijere. Najvažnija među njima bila je Magadha, kojom je vladao kralj Bimbisāra, a kasnije, pred kraj Budinog života, Bimbisārin sin Ađatasattu. Nekoliko godina posle Budine parinirvāne, to jest smrti, prestonica Magadje je preseljena iz Rāđagahe u Patnu, a državna politika se okrenula ekspanzionizmu. Do III veka pre n.e. Magadha je osvojila skoro čitavu Indiju, Pakistan i Avganistan. Na istoku Magadhe nalazila se Angha, malo kraljevstvo na obalama Ganga, koje je još kralj Bimbisara anektirao. Prestonica Ange bila je Ćampa. Glavni suparnik Magadhe na severozapadu bila je Kosala, sa glavnim gradom Sāvatthijem i tokom Budinog života ove dve zemlje su međusobno ratovale nekoliko puta. Buda je većinu od psolednjih 20 godina svog života proveo u Kosali, a kralj Pasenadi bio je jedan od njegovih najvernijih sledbenika. Na severu Magadhe ležala je Vađđi, konfederacija nekoliko plemena, među kojima su najvažniji bili Liććhavi i Videhe. U Budino vreme Liććhavi su zauzeli dominantnu poziciju i njihov glavni grad Vesāli bio je de facto prestonica konfederacije. Poslednjih godina Budinog života kralj Magadhe je već pravio planove kako da napadne Vađđi.

Uklještena između Kosale i Vađđi nalazila se zemlja Sakyana, Budina domovina. Iako su formalno bili nezavisni, Sakyani su bili pod uticajem svog većeg i daleko moćnijeg suseda na zapadu, tako da u Tipitaki čitamo da su "Sakyani vazali kralja Kosale, slušaju njegova naređenja, plaćaju porez i odaju mu počast". Neposredno pred Budinu smrt Kosala je zauzela zemlju Sakyana posle brzog i krvavog pohoda. Povremeno, Buda bi posećivo kraljevstvo Kasi, koji je nekada dominirao dobrim delom Srednje zemlje, ali je u njegovo vreme već bio politički beznačajan. Međutim, uprkos opadanju svoje političke moći, Varanasi, prestonica Kasija, ostao je, a i danas je, važan centar religije, kulture i trgovine. Pre nego što se Buda okrenuo od ovoga sveta, koristio je mirise i svilu donete iz Varanasija, dva proizvoda po kojima je ovaj grad još uvek čuven. Dalje na zapad od Kasija i južno od Kosale nalazila se Vamsa, kojom je u dobrom delu Budinog života vladao kralj Udena. Glavni grad Kosambi ležao je na obali reke Yamune i Buda ga je posetio nekoliko puta. Videti Putovanja, Budina.

The Geography of Early Buddhism, B.C. Law,1979.

KREMACIJA

Kremacija (āḷāhanakićća) jeste spaljivanje tela posle smrti, umesto da se ono zakopa u zemlju, mumificira, ostavi na otvorenom  ili spusti u reku. Buda je tražio da njegovo telo bude kremirano (D.II,142) i zbog toga je kremacija ostala kao najčešći oblik pogrebne ceremonije u većini budističkih zemalja.

Kremacija je bila nelegalna u većini hrišćanskih zemalja sve do kraja XIX veka, jer se smatralo da se njome onemogućuje da telo oživi na Sudnji dan. Ovaj postupak katolička crkva je tek nedavno odobrila, a još uvek je zabranjen u ortodoksnom judaizmu.

KRIMINAL

Kriminal (aparādha) jeste akt kojim se krši zakon i za koji sud može da dosudi kaznu. Kriminal se obično deli u dve grupe — onaj kao što su ubistvo ili silovanje, koji je loš sami po sebi (mala in se) i drugi, kao što su kockanje ili konzumiranje droge, koji je loš zato što ga društvo sankcioniše radi sopstvene dobrobiti (mala prohibita). Prva vrsta kriminala je obično u suprotnosti sa pravilima morala, dok za drugi tip to nije obavezno. Kriminal, njegovi uzroci i prevencija, kao i tretman onih koji se njime bave dugo su zaokupljali umove filozofa, pravnika i sociologa, iako je Buda čini se bio prva osoba u istoriji koja je pokušala da postavi teoriju nastanka kriminala. U čuvenoj Aggaṭṭa sutti on kaže da se tek posle razvoja pojma privatnog vlasništva javlja kriminal (D.III,92). U Mahādukkhakkhanda sutti on se ovim pitanjem bavi detaljnije i to kroz ovakvu opservaciju: "Sa osećajem zadovoljstva kao uzrokom, izvorom i osnovom, ljudi se bore jedan protiv drugog, idu u rat, provaljuju jedni drugima u kuće, pljačkaju, kradu, presreću na putu, zavode žene i bivaju za sve to kažnjeni" (M. I, 86-7, sažeto). Drugim rečima, svedeno na najosnovnije elemente, ljudi su navedeni na destruktivno, antisocijalno ponašanje prvenstveno željom za zadovoljstvima čula, a koja je opet u vezi sa njihovim osećajem sopstva. Za zadovoljstvom tragaju zato što osećaju kao da ono poboljšava i podupire sopstvo. Tako, sa budističko stanovišta, iako je smanjenje siromaštva dobro samo po sebi, ono neće nužno rešiti problem kriminaliteta. Budizam zato predlaže dve strategije za njegovo minimalizovanje — obrazovanje koje ohrabruje odlaganje zadovoljstva (tj. obuzdavanje i zadovoljenost), kao i duboko samorazumevanje. Videti žudnja.

KRIŠNAMURTI, DŽIDU

Džidu Krišnamurti (1895-1986) bio je jedan od najpoznatijih i najuticajnijih indijskih mislilaca XX veka. Njegova filozofija naglašavala je ono što je on nazivao "neprobirljiva svesnost", samoostvarenje, trenutno razumevanje istine i odbacivanje organizovane religije. Mnogi budisti, naročito oni zainteresovani za meditaciju, nalaze velike sličnosti između nekih Krišnamurtijevih ideja i Budinih. Krišnamurti je poricao da je ikada čitao neku knjigu o budizmu i retko ga je i pominjao u svojoj dugog karijeri podučavanja. Bilo kako bilo, u svom poslednjem javnom govoru, pred smrt, rekao je: "Kad bih znao da Buda sutra govori ovde, ništa me ne bi moglo sprečiti da dođem i čujem ga. I da ga sledim do samog kraja."

KRITIKA

Kritika je čin ukazivanja na neadekvatnost ili mane neke osobe ili stvari. I dok se kritika često doživljava kao negativna, ona zapravo može igrati ključnu ulogu u razdvajanju između istinitog i lažnog, ispravnog i pogrešnog, naročito kada se procenjuju različite religijske postavke. Imajući u vidu taj dvostruki kvalitet, Buda je rekao da iako je kritika valjana, ona mora biti iznesena obazrivo. Jednom je neki čovek rekao Budi da neki ljudi kritikuju ono što je loše, ali ne hvale ono što je dobro, drugi pak hvale dobro, ali ne kritikuju loše, treći hvale dobro i kritikuju loše, dok četvrti niti kritikuju loše, niti hvale dobro. On zatim reče Budi kako veruje kako je ova poslednja vrsta ljudi najbolja od svih. Buda je na ove reči odgovorio ovako: "Tvrdim da je najbolji onaj ko kritikuje ono što zaslužuje kritiku, a hvali ono što zaslužuje pohvalu, i to u pravom trenutku, rečima koje kažu šta su činjenice i šta je istinito. A zašto? Zato što je trenutak dobro odabran" (A.II,97). Dve stvari su ovde istaknute. Pre nego što ukažemo na mane nekoga ili nečega, moramo se uveriti da dobro poznajemo činjenice i da je naša kritika opravdana. Drugo, naša kritika mora biti izneta u pravom trenutku — na primer, onda kada je najverovatnije da će stimulisati promenu nabolje. Kritikovati druge ljude je najbolje u četiri oka, a ne javno, njima direktno, a ne iza leđa, onda kada mi sami ne patimo od mana koje kritikujemo i kada iskreno možemo reći da je naš motiv da pomognemo toj osobi.

KRIVICA

Krivica je neprijatan i mučan osećaj izazvan saznanjem ili verovanjem da smo učinili nešto pogrešno. U nekim religijama osećaj krivice se ohrabruje kao sredstvo kontrolisanja ponašanja ljudi i kao prikladna kazna za loše ponašanje. U budističkoj psihologiji na krivicu se gleda prvenstveno kao na nešto negativno, jer ona podrazumeva zaokupljenost prošlošću, umesto da budemo u sadašnjosti i razumemo je. Međutim, Buda je govorio da zdrav osećaj stida (hiri) i samopoštovanja (ottappa) mogu ponekad biti korisni kao ono što je on nazivao "samoregulišući elementi" (A.I,51). Za osobu koja još nije razvila zrelije duhovne kvalitete, stid (briga o mišljenju drugih) i samopoštovanje (briga o sopstvenom mišljenju o sebi) može obezbediti dodatnu motivaciju da se izbegne loše i čini dobro.

KUĆNI LJUBIMCI

Kućni ljubimac (piyasatta) jeste životinja koju neki ljudi drže kraj sebe radi druženja ili zadovoljstva. U Budino vreme, ljudi su kao kućne ljubimce držali papagaje, male majmune i druge životinje  (J.II,184; III,97). To mogu biti bilo domaće, bilo divlje životinje. Neki ljudi drže neuobičajene ili opasne životinje, kao što su veliki paukovi, reptili, čak i velike šimpanze, ne zato što su njima privrženi, već da bi pojačali svoj ego i sebe učinili zanimljivijima nego što su zaista. Može se reći da držanje divljih životinja predstavlja kršenje trećeg pravila morala, pošto se time dobija zadovoljstvo nauštrb drugog živog bića. Kakav god da je slučaj, želja da imamo divlju životinju kao kućnog ljubimca znači da je ona lišena svog prirodnog okruženja, što samo može da ugrozi njezino zdravlje i preživljavanje na duže staze. Odgovoran budista svakako neće želeti da stvara jedan ovakav problem.

KUMĀRAĐĪVA

Kumārađīva je rođen u Kuča, oazi na Putu svile, 343. godine i već sa sedam godina je postao monah. Dok nije napunio tridesetu već je bio stekao reputaciju zbog svog briljantnog izlaganja Dhamme. Godine 379 car Kine pozvao ga je na svoj dvor, ali su ga na tom putu uhvatili pobunjenici i zadržali sedamnaest godina kao zarobljenika. On je to svoje ropstvo dobro iskoristio i odlično naučio kineski. Na kraju, pobunjenici su bili poraženi i Kumārađīva je stigao u kinesku prestonicu 401. godine. Uz duboko razumevanje Dhamme i znanje kineskog, bio je u stanju da napravi prevode budističkih tekstova koji ne samo da su bili vrlo precizni, nego i izuzetno jasni i čitljivi. Čak su i konfučijanski učenjaci, obično odbojni prema budizmu, čitali Kumārađīvine prevode zbog lepote jezika. Kumārađīva je umro 413, ali njegovi prevodi smatraju se standardom čak i danas.

KUSINĀRĀ

Kusinārā je bila glavni grad plemena po imenu Malla. Da se radilo o malom mestu jasno je iz Ānandinog opisa: "grad kuća od pruća i blata, grad u džungli, grad u šumi" (D.II,145). Budino poslednje putovanje vodilo ga je od Vesālija do Kusināre, što je rastojanje od otprilike 190 kilometara. Vesāli je napustio posle perioda monsuna (sredina oktobra) i stigao u Kusināru tri meseca kasnije (D.II,114), što znači da je u proseku svaki dan prelazio po dva kilometra. Kako se usput na nekoliko mesta zadržavao, mada ne znamo koliko, verovatno je zapravo prelazio i više. Bilo kako bilo, ovakvo putovanje moralo je biti naporno, imajući u vidu Budine godine, zdravstveno stanje i vreme.

Kada je Buda stigao nadomak Kusināre, legao je između dva sal drveta i dao svoje poslednje uputstvo učenicima. Kaže se da je Buda umro tokom poslednje trećine noći (rattiyā paććhime yāma, D.II,147). U staroj Indiji noć se delila na tri dela – pattama, mađđhima i paććhima – počev od zalaska sunca, pa do njegovog izlaza, pri čemu je svaki deo bio iste dužine.. To bi značilo da je Buda preminuo negde između 3 izjutra i zore.

Vekovima je Kusinārā bila mesto hodočašća i u njoj su se nalazile dve stūpe, jedna je obeležavala mesto na kojem je Buda umro, a druga mesto gde je njegovo telo bilo kremirano. Tu je bilo podignuto i nekoliko hramova i manastira. Pošto je budizam bio nestao u Indiji, Kusinārā je bila zarasla u džunglu i tek je 1861. ponovo otkrivena. Otkopavanja tokom XX veka otkrila su mnoge ruševine, uključujući i dve stūpe. Videti Doṇa, Obrok i Vesākha.