Z
ZADOVOLJENOST
Zadovoljenost (santuṭṭhi) jeste sposobnost da se osetimo srećnim i ispunjenim i u okolnostima u kojima smo sada. Buda je rekao: "Zadovoljenost je najveće bogatstvo" (Dhp. 204), što znači da kada smo zadovoljni, ne treba nam ništa drugo, ne treba nigde da idemo ili bilo šta drugo da postanemo kako bismo bili srećni, jer smo već takvi. Zato je zadovoljenost vrednija od bilo kakve stvari i dostignuća. Buda ovako opisuje zadovoljenost monaha: "Zadovoljan je ogrtačem da pokrije svoje telo i dobijenom hranom da zadovolji svoj stomak, a pošto ne uzima više nego što mu je potrebno da nastavi svojim putem, nalik je ptici koja leti sad tu, sad tamo, ne noseći sa sobom ništa više do svojih krila" (D.I,71).
ZADOVOLJSTVO
Zadovoljstvo (kāma ili sāmisa sukha) jeste pozitivan osećaj nastao usled stimulacije naših čula ili uma. Zadovoljstvo je iskustvo koje ulepšava naš život, ali ako postane opsesija, kada se smatra najvažnijom stvari u životu ili čak njegovim ciljem, tada može biti vrlo destruktivno. To se može dogoditi barem na tri načina: (1) priroda organa čula je takva da ih duža stimulacija otupljuje, pa da bismo dobili isti nivo zadovoljstva moramo da ih jače stimulišemo. Time se stvara mogućnost da upadnemo u začarani krug traganja za novim zadovoljstvom, a kada njime postanemo nezadovoljni tragamo za još jačom stimulacijom. Buda je to ovako formulisao: "Ako je i čitava planina od zlata, čak ni to ne bi bilo dovoljno da čoveka zadovolji. Prepoznaj to i živi u skladu sa tim znanjem" (S.I,117). (2) Snažna želja za zadovoljstvom može nas navesti da na ljude i predmete ne gledamo kao na ono što zaista jesu, već samo kao na sredstva da sebi pribavimo novo zadovoljstvo. Ovo nas može učiniti krajnje sebičnim i sklonim manipulacijama. Buda je rekao: "Sa čulnim zadovoljstvom kao uzrokom, izvorom i osnovom, ljudi se bore međusobno, vode ratove, provaljuju u kuće, pljačkaju, kradu, presreću na putu, zavode žene i bivaju zbog svega toga kažnjavani" (M.I,86-7, skraćeno). (3) Zadovoljstva čula snažno utiču na um, pojačavajući u svesti slike, fantazije i misli vezane za ta zadovoljstva, čime opet izazivaju čežnju, uznemirenost i nezadovoljstvo. Ovo može biti velika poteškoća ako pokušavamo da smirimo i pročistimo um. Zato je Buda savetovao oprezan, al realističan stav prema zadovoljstvu. Savetovao nam je da "sagledamo zadovoljstvo u čulnim zadovoljstvima, opasnost koju u sebi nose i da je izbegnemo" (M.I,85), kao i da razvijamo zdrav balans između povlađivanja čulima i ekstremnog asketizma (S.V,42). Buda nas je takođe ohrabrivao da uvidimo kako postoji više i rafiniranije zadovoljstvo od onoga koje stvara se stimulisanjem čula: "Ako bi neko rekao: 'Ovo je najviše zadovoljstvo i sreća koje bića mogu iskusiti', ja se sa time ne bih složio" (M.I,398). On zatim nastava sa opisom radosti i sreće koju doživimo zahvaljujući miru i spokojstvu meditacije.
ZAHVALNOST
Zahvalnost (kataveditā ili kataṭṭutā) jeste osećaj duga za dobrobiti koje su nam drugi priuštili i želja da im to izrazimo ili da im se odužimo. Buda je rekao da je zahvalnost obeležje dobrog čoveka: "Zaista, dobri ljudi su zahvalni." (Vin. IV, 55). Ali je takođe primetio da zahvalnost nije uobičajena: "Ove dve vrste ljudi je teško pronaći u ovome svetu. Koje dve? Onaj ko će neku uslugu prvi učiniti i onaj ko je zahvalan za tu uslugu" (A.I,86).
ZAPAD AZIJE, ŠIRENJE BUDIZMA
Prema ediktu koji je 256. pre n.e. objavio, kralj Aśoka je poslao religijske misije u Siriju, Egipat, Makedoniju i Kirenu. Nije poznato jesu li te misije stigle na svoje odredište i ako jesu, da li su imale bilo kakav trajniji efekat. Do prvog veka naše ere budizam se već bio proširio po Centralnoj Aziji, a dva veka kasnije beleži se njegovo značajno prisustvo u Iranu. Grad Merv u Turkmenistanu bio je važna stanica na Putu svile i u jednom periodu i dom velikog pesnika i matematičara Omara Hajama. Na jugoistoku ovog starog grada nalaze se ruševine velike stūpe i manastira. Grad su uništili Mongoli u XIII veku. Pošto je Merv smešten na 37.34 stepeni severne širine i 61.52 stepeni istočne dužine, ovi spomenici su što se tiče starog veka najzapadniji arheloški nalazi vezani za budizam.
Međutim, književni izvori pokazuju da je budizam prodro mnogo više na zapad od ovoga, čak do Tabrīza u severozapadnom Iranu. Kralj Arghum (1284-91) bio je velikodušni patron budizma. Posle njegove smrti nastao je haos, zbog mongolske invazije i borbe za vlast njegovih sinova. Ghazan, najstariji među njima, na kraju je odneo pobedu i iako je othranjen kao budista, on je 19. juna 1295, samo nekoliko meseci pre nego što je sišao sa prestola, primio islam. Zapisi kažu da je, pošto je ušao u Tabriz, naredio da se unište sve crkve, sinagoge i hramovi. Sudbina budizma i drugih religija u Ghazanovoj vlasti zabeležena je u starom persijskom spisu Jāmi al-tawāīkh. "Kada je Ghazan prihvatio islam, naredio je da svi kipovi budu polupani, a svi budistički hramovi (but-khāna) i svetilišta uništeni, jer je njihovo prisustvo u islamskim zemljama zabranjuje sharīa. Svi monasi (bakhshi, tj. bhikkhū) bili su preobraćeni u islam. Ali pošto im Bog nije priskočio u pomoć, oni nisu imali istinsku veru, već su bili muslimani samo po spoljašnjosti, te su se tako u njihovom distriktu nužno javljali znaci neverništva i otpadništva. Posle izvesnog vremena kralj je uočio njihovo pretvaranje i rekao im: 'Neka se oni koji to žele vrate u Indiju, u Kašmir, Tibet ili one zemlje odakle ste došli. A oni koji ovde ostanu neka se ne pretvaraju. I ako do mojih ušiju dopre glas da i dalje pravite vatrene oltare, tj. svetilišta zoroastrijanizma) ili hramove, takvi će smesta okusiti moj mač'." Tragovi budizma su se još održali u Iranu narednih nekoliko decenija, pre nego što su potpuno nestali.
ZAREĐENJE
Zaređenje je ceremonija kojom se obeležava nečije stupanje među monahe ili monahinje. U budizmu zaređenje ima dve faze. Prva se zove pabbađđā, 'pobeći' tj. napustiti život domaćina i postati lutajući beskućnik. Druga se zove upasampada, ‘preuzimanje,’ dakle preuzimanje svih dužnosti i odgovornosti potpuno zaređenog monaha ili monahinje. Budističko monaštvo nema svešteničku ulogu ili moć, te je zato zaređenje samo svesna i javno obznanjena odluka o napuštanju svetovnog života, o pridržavanju Vinaye i potpunom posvećenju cilju dostizanja probuđenja. Da bi se zaredio, kandidat mora da se pojavi pred skupom od deset iskusnih monaha na dobrom glasu, kaže svoje ime, ime monaha koji se ponudio da ga obučava i potom na zadovoljavajući način odgovori na 12 pitanja. (1) Da li imaš lepru? (2) Da li imaš čireve? (3) Da li imaš neko gljivično oboljenje? (4) Da li imaš tuberkulozu? (5) Da li imaš epilepsiju? (6) Da li si ljudsko biće? (7) Jesi li muškarac? — ili žena u slučaju monahinja (8) Da li si bez dugova? (9) Da li si bez obaveza prema kralju? (10) Da li imaš saglasnost roditelja (ili muževljevu, u slučaju žena)? (11) Da li sii stariji od 20 godina? (12) Imaš li svoj ogrtač i činiju? (Vin.I,93; II,271).
Ako je skup zadovoljan kandidatom, on će ga prihvatiti kao monaha. Žene koje žele da postanu monahinje moraju ovu proceduru prvo proći pred grupom monaha, a zatim i pred grupom monahinja. Novi monah će provesti barem narednih pet godina u "zavisnosti" (nissaya) od svog učitelja, koji će ga obučavati i uputiti u norme monaškog života.
U Burmi i Tajlandu postoji tradicija privremenog zaređivanja. Većina tamošnjih muškaraca će provesti od nekoliko nedelja do nekoliko meseci kao monasi, obično u svojim mlađim godinama. Pošto se ovakvo privremeno zaređenje obavlja uz čvrstu nameru da se kroz izvesno vreme kandidat vrati svom laičkom životu i pošto se zapravo ne događa pravo odbacivanje bilo čega, čitav događaj je pre društveni ritual nego pravo zaređenje.
Prema Vinayi, ako monah želi da ponovo postane laik, sve što treba da uradi jeste da o tome obavesti ostale monahe, da se formalno pred njima razmonaši i napusti manastir. U praksi, u svim budističkim zemljama se na one monahe koji se razmonaše (izuzev privremeno zamonašenih) gleda sa neodobravanjem.
ZASTAVA, BUDISTIČKA
Zastava (patākā ili dhaja) jeste komad tkanine određene boje ili šare koja se koristi kao dekoracija ili češće da nešto predstavi. Zastavu koja se danas često koristi da bi predstavila budizam sačinio je američki budista Henry Olcott osamdesetih godina XIX veka, kao deo napora da ujedini budiste na Šri Lanki iu borbi protiv stranih misionara. Zastava je četvrtastog oblika, sa šest vertikalnih pruga — plava, žuta, crvena, bela, narandžasta i na kraju je kombinacija ovih pet boja. Ove pruge predstavljaju obojene zrake koji su zasijali iz Budinog tela kada je dostigao probuđenje (Vin. I,25). Videti aura.
ZAYA PANDIT
Zaya Pandit je bio veliki monah-misionar, zaslužan za prelazak mnogih mongolskih plemena u Kini i takođe Kalmika u budizam. Rođen je 1599. godine u kneževskoj Oirat porodici i sa 16 godina otišao je u Lasu na Tibetu radi obrazovanja. Tokom naredne decenije izrastao je u izuzetnog poznavaoca budističkog kanona i učitelja. Najveći uspeh Zaya Pandita bio je stvaranje pisma za kalmički jezik i potom prevođenje mnoštva budističkih tekstova na taj jezik. Preveo je ukupno oko 180 dela i takođe napisao obiman uvod u budizam naslovljen "Jasno ogledalo Dhamme", delo koje Kalmici i danas proučavaju. Takav je ugled imala njegova učenost i predanost da je 1640. uspeo da ubedi mongolska plemena da se ujedine radi sopstvene dobrobiti i odupru pretnjama koje su dolazile iz Rusije i Kine. U vreme kada je umro 1662. godine bio je opštepriznat kao svetac.
ZEMLJA
Zemlja (Paṭhavī) jeste planeta koja se okreće oko svoje ose, kruži oko sunca i održava život na svojoj površini. Buda je opisao Zemlju (DN 5; MN 90) tako da ima veliku dubinu (gambhīra), ogromne veličine (appameyya) i u obliku sfere ili diska (maṇḍala). Prebudistička religija u Indiji je Zemlju personifikovala kao boginju Paṭhavī, identičnu grčkog boginji Geji ili rimskoj Teri. Prema legendi, posle probuđenja Buda je dodirnuo zemlju i pozvao Zemlju da posvedoči o njegovoj velikoj pobedi nad mrakom neznanja. Mnoge statue Bude prikazuju ovu scenu, gde levu ruku drži položenu u krilu, a desnu na kolenu i prstima dodiruje tlo. Mada Buda nikada nije pomenuo samu Paṭhavī, on je video da Zemlja poseduje određene kvalitete koji je čine vrednog našeg poštovanja. Prema njemu, biljke od kojih zavisi sav živi svet rastu tako što crpe hranljivu "suštinu" (paṭhavīya ili paṭhavīrasa) iz zemlje (AN X.104; SN .I,134). On je takođe ukazao na međuzavisnost Zemlje i života kada je primetio da "stoka zavisi od kišnih oblaka i ljudi zavise od stoke" (Ja. IV,253). Iako izražene jednostavnim rečima, ove ideje su prethodnici Gaia hipotezi biologa Džejmsa Lavloka, koja govori o tome da Zemlju treba posmatrati kao jednu celinu sačinjenu od uzajamno tesno povezanih delova, u toj meri da je možemo smatrati živim bićem. Ako je to tako, onda je briga o prirodi i okruženju u skladu sa prvim pravilom morala.
Ali za Budu Zemlja nije samo hraniteljka života, već ima i izvesne duhovne kvalitete vredne podražavanja. Zato nas je podsticao da budemo "bistri poput jezerceta bez mulja", "nepomerljivi poput stuba pobodenog u tlo" i "oslobođeni neprijateljstva poput velike Zemlje" (paṭhavī samo no viruđđhati, Dhp. 95). Ovo znači da se Buda najviše divio naizgled blagoj, strpljivoj trpeljivosti Zemlje. Drugom prilikom je rekao sinu Rāhuli: "Baš kao što ljudi bacaju čiste ili prljave stvari… na Zemlju i ona se nikada ne oseća ozlojeđenom, poniženom ili zgađenom, na isti način razvijaj meditaciju poput Zemlje i tada prijatni ili neprijatni utisci neće ući u tvoj um i u njemu ostati" (MN 62). Naravno, iako treba da nastojimo da nas ne uzbuđuju različiti utisci kojima smo izloženi, to ne znači da prema drugima treba da se ponašamo na način koji će ih učiniti "ozlojeđenim, poniženim ili zgađenim". I kako se odnosimo prema drugima, tako treba da se odnosimo i prema Zemlji. Videti svet.
ZEN
Zen je zapravo japanska varijanta kineske reči ch'an, koja opet potiče od sanskritske reči dhyāna, što znači "meditacija". Otuda je zapravo zen naziv škole japanskog budizma koja naglašava značaj meditacije. Zen je u Japan prenet iz Kine u XII veku i od tada je na najdublji način uticao na život u toj zemlji, naročito na umetnost. Spontani, nekonvencionalni i ponekad klovnovski postupci postali su prepoznatljivo obeležje zen učitelja i verovatno su predstavljali zdravu reakciju na krutu formalnost japanske monaške kulture. Rinzai škola zena koristi zagonetke nazvane koan, kako bi prevazišla pojmovno mišljenje koje blokira put ka probuđenju, dok soto škola naglašava praksu meditacije svesnosti ili kako je nazivaju šikantaza: "ništa sem sedenja". Počev od 50-tih godina prošlog veka, zen je postao vrlo popularan na Zapadu, naročito u Sjedinjenim Državama.
ZENIT
Zenit (uparimā) predstavlja najvišu tačku koju Sunce dostigne na svom putu preko neba ili, generalno, pravac nagore. Reč dolazi od arapskog samt ur ras, što znači "put gore". U narodnoj mašti nagore je uvek bilo povezivano ili sa božanskim bićima ili sa zvezdama, jer se jedno i drugo nalazi na nebu i, kako neki ljudi veruju, utiče na našu sudbinu. Budino učenje o samoprobuđenju učinilo je Boga i božanstva suvišnim, a njegovo učenje o kammi pokazalo je da je astrologija u zabludi.
Jednom je lutajuća asketkinja videla Sāriputtu kako jede pošto je završio prošenje hrane. Upitala ga je da li gleda u bilo kojem od šest pravaca dok jede i on reče da nije. Zatim joj objasni šta podrazumeva pod "negledanjem ni u jednom pravcu". U vezi sa zenitom je rekao: "Za one monahe i sveštenike koji se izdržavaju praktikujući nedostojne veštine, pogrešan izvor preživljavanja kao što je to astrologija, za njih se može reći da jedu gledajući nagore". A potom dodade: "Ja ne živim zarađujući na tako pogrešan način. Ja svoju hranu dobijem ispravno i potom je jedem ispravno". Toliko je njegova sagovornica bila ovim impresionirana da "produži od ulice do ulice od ugla do ugla, hvaleći Budine učenike (SN XXVIII.10). Videti astrologija.
ZLATNO PRAVILO
(Čini drugima ono što hoćeš da i oni čine tebi)
Princip poznat kao zlatno pravilo — Čini drugima ono što bi želeo da i oni čine tebi — često se smatra vrhuncem Isusovog moralnog učenja i nečim što je jedinstveno za hrišćanstvo. Međutim, i Buda je od istog principa načinio jedan od kamena temeljaca svoje etike. On se javlja na više mesta i u mnogim oblicima kroz Tipiṭake. Na primer, Buda je rekao: "Svi drhte pred batinom, svima je život drag. Uspoređujući sebe sa drugima, ne ubijaj niti podstiči ubistvo." (Dhp.130). "Treba da ovako razmišljaš: 'Čovek koji je ljutit i ljutito govori jeste za mene neprijatan i odbojan. Ako ja postanem ljutit i ljutito govorim, i ja ću biti neprijatan i odbojan drugima'. Razumevajući ovo, potom treba ovako razmišljati: 'Neću biti niti ljutit, niti ću ljutito govoriti'." (M.I,99). " 'Kakav sam ja, takvi su i drugi. Kakvi su drugi, takav sam i ja'. Stavljajući sebe na mesto drugog, nikog ne ubi i ne daj drugima da ubiju." (Sn.705). Da bismo zlatno pravilo smestili u središte svojih misli i postupaka, neophodno je zadovoljiti nekoliko preduslova. Moramo biti načisto šta je za naše dobro, moramo biti svesni reakcija drugih i moramo biti staloženi da se ne vezujemo preterano za svoje osećaje, kao i da smo u stanju da se uživimo u osećaje drugih. Dakle, zanimljivo je da istinskoj empatiji i saosećanju prethode svesnost i nevezivanje. Videti altruizam i Buda i Isus.
ZLO
Zlo (pāpa) jeste sila ili prisustvo krajnje negativnosti. U mnogim religijama za zlo se veruje da potiče od naročitog bića po imenu đavo ili Satana, za koje se kaže da izaziva nesreću i navodi ljude da čine loše stvari. Prema budizmu, zlo svakako postoji u obliku okrutnosti, ubistva, gramzivosti ili krađe, ali njega stvara pohlepa, mržnja i neznanje koji postoje u čovekovom srcu, a ne neka spoljašnja sila. Tako se, prema budistima, zlu opiremo kroz moralno usavršavanje — lično i društveno — a ne putem egzorcizma, bajanja, molitvi ili rituala koji bi Đavola trebalo da drže na odstojanju.
ZNAKOVI VELIKOG ČOVEKA, NJIH 32
Trideset dva znaka velikog čoveka (mahā purisa lakkhaṇa) jesu telesna obeležja za koja se pretpostavlja da ih ima svaki Buda. Iako nije mnogo važna za budizam, ova ideja se razmatra u tri govora (D.II,142; M.II,133; Sn.103), a usput je pomenuta u još nekoliko drugih. Ova ideja o znakovima verovatno svoj koren ima u brahmanizmu i u budizam je inkorporirana tek kasnije iz za sada ne sasvim jasnih razloga. Neki od tih znakova, kao što je dugi jezik, plave oči, zlatna boja kože i penis koji je potpuno uvučen u telo su verovatno u vezi sa staroindijskim shvatanjem idealizovane fizičke lepote. I ostali znaci su čudni, čak groteskni, tako da je teško odlučiti šta bismo uopšte sa njima.
Iz Tipiṭake je potpuno jasno da je Budin fizički izgled (M.III,238). bio normalan u svakom pogledu. Kada je kralj Ađātasattu otišao da ga poseti, nije mogao da ga prepozna među ostalim prisutnima (D.I,50). Da je Buda imao pomenuta 32 znaka, kralj bi ga odmah prepoznao. Pukkasāti je sedeo satima i razgovarao pre nego što je shvatio da pred sobom ima Budu. Da se Buda na bilo koji način razlikovao od drugih, mladić bi to primetio i znao bi da je pred njim neko neobičan. Kada je Upaka sreo Budu kako ide putem ka Gayi, ono što je najbolje zapazio na njemu behu "bistar pogled i blistavo lice" (M.I,170). Ne pominje da je video bilo koji od 32 znaka.
U Budinom učenju, spoljašnje i fizičko su uvek podređeni unutrašnjem i psihološkom (S.I,169). Buda je znao za brahmansku ideju da je "velikog čoveka" moguće prepoznati po fizičkim karakteristikama i odbacivao ju je. Neko ga je jednom pitao: "Govori se o 'velikom čoveku'. Ali šta je to što nekog čini 'velikim čovekom'?" Buda je odgovorio: "Oslobađanje uma nekoga čini velikim čovekom. Bez oslobođenog uma, niko ne može biti veliki čovek" (S.V,157).
ZVONA
Zvona (gandi) i gongovi (kamsa) jesu metalni objekti i udarac u njih proizvodi buku. Dok je zvono iznutra šuplje, gong je ravna ploča. Govoreći o strpljenju i neuzvraćanju na napade, Buda je od nas tražio da budemo poput naprslog gonga (kamsa upahato) koje ne proizvodi zvuk kad ga udarimo (Dhp.134). Posle Budine smrti, manastiri u Indiji i drugde širom budističkog sveta koristili su zvona ili bubnjeve (bheri) da označe početak različiti monaških aktivnosti. Pali komentari pominju da su neki manastiri na Šri Lanki imali nekakve mehaničke sprave (yamayanta) koje bi zazvonile u određeno vreme. Spisi po imenu Ghantastotra (2–3. vek), koji se pripisuje Asvaghosi, jeste himna manastirskom zvonu “koje doziva monahe na meditaciju kao što majka doziva svoju decu”. Kineski, korejski i japanski manastiri često imaju drvena zvona, čijim se udaranjem daje ritam tokom recitovanja. Ta zvona imaju na sebi izrezbarena dva stvorenja u obliku ribe ili zmaja i zovu se “drvena riba” (kineski muyu). Najveće zvono na svetu koje je i danas u upotrebi jeste Mingun zvono izliveno u Burmi 1808. Godine, teško 90 tona.
Još jedno ogromno “budističko” zvono visi u Da Tzong hramu u Pekingu. Zovu ga Veliko Yongle zvono i napravljeno je početkom XV veka, a teži 46 tona. Po spoljašnjoj strani mu je izgravirana sutra (mislim da je Saddharmpundarika sutra) sa ukupno 230.000 znakova. Kada sam bio u Pekingu 1984. godine vozao sam se biciklom po gradu (sasvim moguće, jer nije bilo toliko vozila) pokušavajući da pronađem ovaj hram. Nekoga sam u hotelu zamolio da mi na kineskom napiše ime hrama na parčetu papira, tako da ga lakše pronađem. I kao što biva, zaista sam ima problem da nađem hram, ali sam imao još veći problem da nađem bilo koga ko bi me mogao uputiti. Svako kome bih prišao bi ili okrenuo glavu na drugu stranu ili bi počeo da mi maše ispred nosa, što je uobičajeni kineski način da nekom kažete “Ne!” ili “Gubi se!” Nisu hteli ni da pogledaju moje parče papira – toliko su se u to vreme Kinezi plašili svakog kontakta sa onima koje je njihova vlada nazivala “stranim prijateljima”. Posle pola dana pedalanja po gradu i bezbroj odbijanja i ignorisanja, odustao sam i krenuo natrag ka hotelu. Posle deset minuta obreo sam se pravo ispred hrama. Ali moja radost je bila kratkog veka. Dok sam prilazio glavnoj kapiji, video sam čuvara kako sedi – i znao sam, tačno sam znao. Svako ko je u Kini bio na bilo kojem mestu gde se donosi nekakva odluka ponašao se sasvim službeno i osorno, a pošto su poslednji odblesci komunističkog idealizma još bili vidljivi, čak ni podmićivanje nije moglo da pomogne. Danas mi prijatelji kažu da je upravo to jedino što može da pomogne. Stari dobri kapitalizam! Priđoh čuvaru prikladno skrušen i s osmehom, na šta mi on uputi jedan kiseo izraz lice, zareža na mene i nastavi da čita novine. Iza njegovih leđa mogao sam da vidim veliko zvono kako visi u dvorani prekoputa dvorišta. Toliko sam se radovao što ću videti taj zanimljiv objekat i potrošio sam pola dana da ga nađem. Onda se odlučih za drugačiju strategiju. Izvadih sav novac koji sam imao i počeh da premeštam novčanice iz ruke u ruku, povremeno bacajući pogled ka čuvaru. Bez reakcije sa druge strane. Za sve to vreme razni lokalci su ulazili i izlazili iz hrama. Tako nikada nisam uspeo da vidim Veliko Yongle zvono. Ali umesto toga evo njegova slika.