T

TAJLAND

Tajland je veoma velika zemlja u jugoistočnoj Aziji, u kojoj oko 94% stanovništva smatra sebe budistima. Bramanizam i animizam su bile glavne religije sve dok theravāda budizam nije postao službena religija tokom vladavine kralja Rame Khamhenga (1275-1317). Ovo se dogodilo u XIII veku, i to delom zahvaljujući radu monaha misionara koji su stigli sa Šri Lanke. Međutim način na koji je veliki deo ljudi praktikovao budizam više je podsećao na animizam i brahmanističku magiju i proricanje, nego na učenje Bude. Napori reformatora kao što su Ađahn Buddhadāsa da se vrate autentičnom budizmu nisu bili naročito uspešni izvan sloja obrazovanih. Kralj Tajlanda je jedan od dvojice budističkih monarha koji još uvek postoje u svetu.

TATHĀGATA

Umesto naziva "Buda", Siddhattha Gotama je ponekad sebe nazivao "Tathāgata". Naziv Tathāgata je u neku ruku paradoksalan i može imati dva značenja: "Takodošavši" i "Tako otišavši". Poreklo ovog termina i zašto je korišćen nejasno je. U jednom od svega nekoliko hermetičnih iskaza koje je ikada izgovorio Buda kaže da tathāgata jeste "telo Dhamme, uzvišeno telo, nastanak Dhamme, uzvišeni nastanak" (D.III,84).

TEIZAM

Teizam (issarakāraṇavāda) jeste verovanje u svemoćnog, sveznajućeg Boga (A.I,173), ispunjenog bezgraničnom ljubavlju, koji je stvorio i kontroliše ovaj univerzum. Ovo je jedno od četiri pogrešna stanovišta, zajedno sa materijalizmom (lokāyatavāda), kammičkim determinizmom (sabbaṃ pubbekatahetu) i verovanjem da je sve prepušteno slučaju (ahetuvāda). Glavna zamerka budizma teizmu jeste da pretpostavljeni atributi Božiji protivreče jedan drugom. Ako je on (neka božanstva su ženskog pola, a druge bez pola) zaista stvorio i kontroliše sve, tada mora biti i odgovoran za svu patnju koja se događa u svetu: "Ako Bog zaista stvara sve živo na ovom svetu, tada su ljudi tek instrument i tada on stvara svu slavu i jad, sve dobro i zlo" (Ja.VI,208). Ako je Bog zaista sveznajući, to znači da ljudi nemaju slobodu, te time Božija funkcija kao arbitra koji određuje šta je dobro, a šta zlo, koji nagrađuje dobro i kažnjava zlo, postaje izlišna. Ako je Bog zaista svemoćan i može zaustaviti masovne katastrofe kao što su zemljotresi, poplave i cunami, ali to ne čini, tada se dovodi u pitanje njegove bezgranična ljubav.

Iz budističkog ugla, za čovekovu duhovnost se može reći da se razvija kroz tri faze — politeizam, teizam i ne-teizam — iako naravno ne prolaze svi kroz istu fazu u isto vreme, niti svi članovi jedne zajednice. Prvobitni ljudi su različite prirodne događaje i sile pripisivali raznim božanstvima. Kasnije je sve to pripisano jednom božanstvu. Na svom najvišem i najsofisticiranijem stupnju, čovekov um razume da se stvari događaju kao deo jednog prirodnog poretka, a ne zbog nekakvog božanstva. Zanimljivo je primetiti da ove tri faze otprilike odgovaraju vremenu kad su ljudi živeli u plemenima, kada je njima vladao autokratski vladar i na kraju kada je demokratsko i naučno razmišljanje postalo dominantno.

Videti Agnosticizam.

TELO

Telo (kāya) je fizička struktura jedinke. Prema Budinoj analizi, telo je jedan od pet sastojaka bića i čine ga elementi čvrstine, fluidnosti, topline i prostora (DN 22). On je telo opisao kao "materijal sačinjen od četiri elementa, nastao od oca i majke, koji se održava na pirinču i kaši od žitarica, prolazan, podložan ranjavanju i trošenju, razlaganju i uništenju, povezan sa svešću i zavisan od nje" (DN 2).

U skladu sa medicinskim teorijama svoga vremena, on je identifikovao 31 važan deo tela — kosa, malje, nokti, zubi, koža, mišići, ligamenti, kosti, koštana srž, bubrezi, srce, jetra, dijafragma, slezina, pluća, creva, utroba, želudac, izmet, žuč, šlajm, gnoj, krv, znoj, salo, suze, telo, ulje, pljuvačka, sline, limfa i urin (M.I,57). Kasniji komentatori dodali su i trideset drugi deo, mozak. Telo takođe ima devet šupljina (nava sotā); dva oka, uši i nozdrve, usta, anus i mokraćni kanal (Sn.197).

Buda je savetovao da ponekad kontempliramo neprijatnu stranu tela. Razlog nije u tome da je on smatrao telo odvratnim, već da bismo napravili balans sa generalnom sklonošću da posmatramo samo njegove prijatne i poželjne strane. Tako uravnoteženo razumevanje tela može pomoći da se smanji sopstvena taština i ohladi seksualna želja. Međutim, Buda je isto tako rekao da je prijatan spoljašnji izgled blagoslov, sve dotle dok ne podstakne sujetu (A.III,47).

Zbog bliske povezanosti tela i uma, svako ko praktikuje meditaciju mora u obzir da uzme i stanje svog tela. Buda je upozoravao da "neugodnost tela čini um rastrojenim" (S.V,156). Takođe je rekao da "kada je telo umorno, um je pometen, a kada je um pometen, onda je i daleko od koncentracije" (M.I,116). Tako, opušteno telo, u ugodnom položaju, jeste važan preduslov za uspešnu meditaciju.

Videti higijena, položaj tela i joga.

TEN I CRTE LICA

ComplexionTen (ćhavivaṇṇa) jeste boja i stanje kože na licu, a crte lica (mukha) jeste izraz lica. Boja kože je jedan od pet tipova čovekove lepote, a ostali su lepa kosa, mišićavost, zubi i mladost (Ja.I,394). U staroj Indiji boja koja "nije ni suviše tamna, ni suviše svetla" smatrala se najpoželjnijom (M.I,88). Na boju naše kože utiču fizički faktori kao što su genetika, zdravlje, ishrana i klima. Međutim, na to donekle utiče i naše psihološko stanje, a ono je takođe glavni faktor u oblikovanju crta lica. Na licu je mnogo mišića koji su jedinstveni po tome što su vezani za kožu i radijalno se pružaju oko očiju, usta, nosa i ušiju. Pod dejstvom naših emocija, ti se mišići šire ili grče, što opet utiče na protok krvi u koži, a time i na njenu boju. Emocije koje su se pretvorile u naviku mogu izazvati da su neki mišići stalno u grču ili opušteni i time menjaju i izgled lica, tako da kože postaje glatka ili naborana. Narodna mudrost kaže da je naše srce iscrtano na našem licu i u tome svakako da ima i deo istine. Od straha ili brige oči mogu upasti u očne duplje, obrazi se obese i koža postane bleda. Eksplozivan karakter lice načini crvenim i vremenom kapilari postanu vidljivi (dhamanisanthtagatta), tako da se po koži vide fleke. Neprekidno stanje besa, sumnjičavosti ili oholosti mogu koži dati tamne tonove, a krajevi usana se povijaju nadole u podrugljiv smešak.
Na mnogim mestima u Kanonu boja Budine kože se opisuje kao zlatna (kaṭcanasannibhattaca), izuzetno glatka (sukhumaććhavi) čista i kao da zrači (vippasannāni indriyāni, A.I,181; D.III,143; Sn.551). Ta spoljašnja lepota bila je direktan rezultat njegove unutrašnje transformacije. Doživljaj probuđenja rastvorio je svaku pohlepu, mržnju i zbunjenost, stvarajući prostor za neograničeni izraz ljubavi, dobrote, nevezanost i jasnoće Ovo je sa druge strane Budi dalo divnu boju kože i crte lica, koji su potrajalo sve do njegove starosti.

Siguran znak napredovanja u meditaciji jeste kada lice dobije upadljivo miran i prijatan izraz (bhadramukha). Za one koji su u stanju da u meditaciji provedu duže periode i čija praksa ima rezultat kaže se nekada da koža kao da im sija. To naročito važi za one koji praktikuju meditaciju ljubavi ili one koji su dostigli jednu od četiri đhāne (S.III,236; V,301).

THERAGĀTHĀ I THERĪGĀTHĀ

Theragāthā i Therīgāthā su dve knjige u okviru Khuddaka nikāye, petog dela Sutta piṭake, drugog odeljka Tipiṭake, budističkog Kanona. Thera je titula koja se daje onome ko je monah duže od deset godina i znači "stari". Odgovarajuća titula kod monahinja je therī. Sama reč gāthā znači "stih". Oba ova dela sadrže pesme koje su sastavili Budini učenici. Tako Theragāthā sadrži 263 pesme, a Therīgāthā njih 73, od kojih mnoge imaju izrazitu literarnu vrednost. U nekima se slavi radost probuđenja, u drugima lepota šume, a u trećima se hvali Budino saosećanje. Therīgāthā sadrži najraniji korpus indijske poezije koju su sastavile žene.

THERAVĀDA

Theravāda znači "učenje starijih monaha" i to je naziv jedne od budističkih škola, koja je nastala na Šri Lanki i danas je dominantna na tom ostrvu, kao i u Burmi, Tajlandu, Laosu, Kambodži i nekim drugim delovima jugoistočne Azije. Theravāda je naročito tumačenje Pāḷi Tipiṭake koje se razvilo u Mahāvihāri, glavnom manastiru Anurādhapure, stare prestonice Šri Lanke, a konačno ju je sistematizovao Buddhaghosa u V veku. Theravāda se smatra najstarijom do danas sačuvanom budističkom školom, te otuda verovatno i najbližom izvornom Budinom učenju. Sa druge strane, mnogi je smatraju i najkonzervativnijom, sa njenim prilazom budističkom učenju koji u središte stavlja monašku zajednicu.

TIBET

Tibet je retko naseljena planinska zemlja, koja se na jugu graniči sa Indijom i Nepalom, a na severu i istoku sa Kinom. Izaslanici tibetanskog kralja prvi su doneli  Vađrayāna budizam na Tibet iz Indije u VII veku, ali je religija čvrsto uhvatila koren tek u XI veku. Od tada, skoro svi Tibetanci su budisti.

Godine 1951. komunističke vlasti Kine okupirale su Tibet i posle pobune protiv te okupacije 1959. godine počele su brutalnu kampanju uništavanja budizma i tibetanskog nacionalnog identiteta. Danas je povraćen izvestan stepen religijskih sloboda na Tibetu i tamošnji budizam prolazi kroz izvestan stepen obnavljanja. Oko pola miliona izbeglica Tibetanaca u Indiji još uvek praktikuju svoju religiju sa velikom predanošću. Budistički monah Dalai lāma je i duhovni i sekularni vođa tibetanskog naroda, iako i on danas živi u egzilu.

TIPIṬAKA

Tipiṭaka je naziv dat budističkom Kanonu i čine ga dve reči: ti znači "tri", a piṭaka znači "košara". Reč košara je uzeta za naziv ovih spisa zato što su oni više vekova prenošeni usmeno, sa generacije na generaciju, baš kao što  se recimo na gradilištu košaru sa zemljom radnici transportuje iz ruke u ruku. Tri dela Tipiṭake su Vinaya piṭaka, Sutta piṭaka i Abhidhamma piṭaka. Tipiṭaka je bila zapisana na pāḷi jeziku i u engleskom prevodu čini je više od 40 tomova. Ona je najobimnije sveto delo među velikim svetskim religijama.

TIŠINA

Tišina (mona ili tuṇhibhāva) jeste kvalitet utihnulosti, mira, bez buke. Budistička psihologija vidi direktnu vezu između verbalne tišine i mentalne tišine. Tako je Buda rekao svojim monasima: "Kada se susretnete, ili razgovarajte o Dhammi ili održavajte plemenitu tišinu" (M.I,161). U divnoj pohvali tišini zabeleženoj u Sutta nipāti, rekao je: "Naučite to od vode. U planinskim klancima i procepima, bez prekida huče potoci, ali velika reka teče lagano, bez šuma. Prazne stvari zveče, iz punih nikakvog zvuka nema. Budala je poput dopola napunjenog krčaga, a mudrac kao duboko, vodom prepuno jezero" (Sn.720-1). Buda je naročito hvalio održavanje dostojanstvene tišine u susretu sa uvredama i lažnim optužbama: "Ne odgovarati na bes rečima punim besa znači dobiti bitku u kojoj se pobeđuje jako teško. To znači da postupaš za svoju i dobrobit onog drugog, iako će oni koji ne poznaju Dhammu misliti da si budala" (S.I,162). Kao rezultat toga, Buda i njegovi učenici uživali su reputaciju onih koji "vole tišinu, ohrabruju tišinu i govore u pohvalu tišine" (D.III,36). O Budi je rečeno da "traži boravišta u šumi, u dubinama džungle, na mirnim mestima, bez mnogo buke, mesta daleko od gomile, gde ljudi nema i koja su prikladna za boravak u samoći" (D.III,38).

TOALETI

U vreme Bude toaleti su se sastojali od septičke jame (vaććakūpa) pokrivene kamenom pločom (paribhaṇḍa) na kojoj je bila načinjena mala rupa i sa uzdignutim postoljem u obliku stopala (vaććapādukā) na kojoj se stajalo ili čučalo. Po obavljenoj nuždi, čovek bi se ili oprao ili obrisao travom ili komadom kore drveta. Ispred toaleta je bio ćup sa vodom za pranje ruku. Buda je shvatao važnost higijene i insistirao je da se toaleti u manastirima redovno peru i čiste. U Vinayi je takođe govorio o onome što bi se moglo nazvati "toalet etikecija". Kada se približavamo toaletu, treba se nakašljati, kako bi neko ko je unutra znao da se približavamo. Ako je neko zaista unutra, i on bi trebalo da napravi isti zvuk, da označi kako je toalet zauzet. Pre ulaska u toalet ogrtač treba skinuti i pravilno obesiti. Ne treba stenjati dok obavljamo veliku nuždu, čistiti u toaletu zube ili pljuvati na pod. Takođe, pošto smo obavili nuždu, posudu sa vodom treba dopuniti na korist naredne osobe (Vin.II,222).

Suština budističke meditacije jeste ispravna svesnost. Na ranim stupnjevima ove prakse meditant postaje svestan blagih udaha i izdaha, a onda to proširuje kako bi postao svestan celog sebe; celog tela, osećaja, uma i potom sadržaja uma. Ali ako smo u stanju da budemo svesni sebe samo dok sedimo u tihoj prostoriji, tada ćemo biti svesni samo malog dela sopstvenog života i to onog prilično neinteresantnog. Da bi bila zaista plodonosna, svesnost treba da prožima sve što činimo. Buda je rekao: "Monah je potpuno svestan dok dolazi i odlazi, dok pruža i savija ruke, dok se oblači i nosi svoju zdelu, dok jede i pije, žvaće i kuša, čak i dok obavlja veliku i malu nuždu. Potpuno je svestan dok hoda, stoji i sedi, dok leže da spava i dok ustaje, dok govori i dok ćuti" (M.I,57). Kad je Buda rekao da treba da bude sabran "i dok obavlja veliku i malu nuždu" (uććārapassāvaka kamme), time je hteo da kaže sva aktivnost, bez obzira koliko je obična, treba da postane predmetom jasnoće i prisebnosti. Kada se obavlja sa svesnošću, svaki postupak, bilo da je najuzvišeniji ili najprostiji, dobija auru svetosti.

TOČAK

Točak (cakka) jeste ravan kružni predmet koji se okreće prilikom svog kretanja. Za rane budiste točak je bio vrlo značajan  simbol. Naplatak (mukhavaṭṭi) je predstavljao kretanje ili napredovanje,a  paoci (ara) i glavčina (nābhi) su predstavljali spajanje različitih stvari u jedno jedinstvo. Saosećanje je za ovaj svet, govorio je Buda, isto što i klin (āṇi) za točak (A.II,32), tj. on mu omogućuje da funkcioniše kako treba. Budin prvi govor je nazvan "Pokretanje točka Učenja" (S.V,420). Točak kraj kojeg sa obe strane stoji jelen dugo je korišćen da simbolizuje učenje koje je Buda izneo u Parku jelena u Sārnāthu. Pre nego što su se pojavili njegovi kipovi, Buda je često predstavljan točkom. Ono što je krst za hrišćane, polumesec i zvezda za muslimane, a znak om za hinduiste, to je točak za budiste.

TOLERANCIJA

Religijska tolerancija (āgamādhivāsanā) jeste stav prihvatanja i blagonaklonosti prema drugim verama.

Budizam je oduvek bio naročito tolerantna religija i ta tolerancija je prirodni rezultat nekoliko budističkih učenja: (1) u budizmu nema pojma Boga koji zahteva potpunu i bespogovornu lojalnost, (2) nikada neverovanje u Dhammu nije povezivao sa zlom, (3) priznaje da su i pripadnici drugih religija sposobni da budu dobri i velikodušni kao i budisti. Budizam je uvek učio da se pre svega dela, a ne pripadnost određenoj religiji, ta koja određuju našu sudbinu posle smrti. Čestiti hinduista, hrišćanin ili sik će se preporoditi na dobrom mestu, dok će se nemoralni i dvolični budista naći na lošem odredištu. (4) pojam preporađanja takođe znači da budisti mogu prihvatiti ideju da iako neki u ovom životu možda ne razumeju Dhammu, oni će imati mogućnost za to u narednom ili nekom budućem životu. Tako je u budizmu izostao imperativ preobraćanja, kao i bes prema onim koji odbiju da se preobrate. Budizam naglašava da su negativna mentalna stanja neprihvatljiva, bez obzira ko ih ima, tako da osećati bes ili ljubomoru prema pripadnicima drugih religija ne znači ništa drugo do negovati taj bes i ljubomoru.

Godine 256. pre n.e. kralj Ašoka je izrazio istinsko budističko osećanje kada je zapisao: "Želim da sve religije podjednako napreduju. Ovo se može postići na nekoliko načina, ali svaki od njih svoj koren ima u obuzdavanju govora; u tome da ne hvalimo sopstvenu religiju i kritikujemo tuđu, a bez stvarnog razloga. A čak i kada je ta kritika opravdana, ona treba i da je umerena. Ko god da hvali svoju religiju usled svoje prevelike posvećenosti i kritikuje druge religije, time samo svojoj nanosi štetu. Zato su kontakti među religijama neophodni. Treba slušati i poštovati ono što drugi imaju da nam kažu o svojoj religiji. Želim da svi budu dobro obavešteni i o dobrim učenjima drugih religija." kao i mnoge stare budističke sentence, tako i ova ima upadljivo savremen prizvuk.

Pišući godine 911, arapski geograf Abu Zeid al Hasan je rekao o Šri Lanki: "Na ovom ostrvu je mnogo Jevreja, kao i raznih drugih sekti, ali kralj dopušta praktikovanje svake religije," što je Hasanu očigledno bilo vrlo teško da razume. Katolički kaluđer John de Marignolli posetio je Šri Lanku oko 1349 i zapisao: "Monasi su me dočekali sa dobrodošlicom, kao da sam jedan od njih". Kada su prvi misionari američkih protestanata stigli u Tajland oko 1840, kralj Mongkut im je podigao crkvu i zamolio ih da ga nauče latinski, tako da može da čita Bibliju i upozna novu religiju.

Videti Blasfemija.

TUMMO JOGA

Tummo joga je tibetanski termin koji znači "praksa srca" i odnosi se na tip meditacije kakvu praktikuju neki tibetanski monasi. Svako ponašanje za koje smo sposobni klasifikuje se kao simpatičko i autonomno. U prvu grupu pripadaju takve nesvesne radnje kao što je treptanje, pokreti udova ili gutanje. Druga grupa su ona nad kojima nemamo kontrolu, na primer, otkucaji srca, varenje ili rast kose. Jedna stvar nad kojom obično takođe nemamo kontrolu jeste temperatura našeg tela. Međutim, kroz praktikovanje tummo joge monasi uče da povećaju tu temperaturu i do 12%, što je sposobnost koja je sve donedavno bila nepoznata u nauci. Osamdesetih godina prošlog veka tim lekara predvođen dr Herbert Bensonom sa medicinskog fakulteta na Harvardu, proučavao je monahe tokom meditacije i ostao zapanjen kada su otkrili da su u stanju da povećaju telesnu temperaturu dovoljno da osuše mokro platno rašireno iznad njih. Jedan monah kojeg su proučavali bio je u stanju da uspori svoj metabolizam za 64%, što je najniži dokumentovan nivo kod bilo kojeg ljudskog bića. Iako je sama po sebi fascinantna i ima određene praktične implikacije, glavna vrednost tummo joge jeste da pokazuje dubinu razumevanja koje tibetanski monasi poseduju u pogledu uma i njihovu sposobnost da ga kontrolišu. Ovo je takođe potvrda Budinih reči: "Um je preteča svih stvari, on ih stvara i njima upravlja" (Dhp.1). Iz budističke perspektive, um je taj koji treba da upoznamo i razumemo, a ne neko mitološko biće koje nazivamo Bog.