Đ
ĐAINIZAM
Đainizam je religija koju je nekoliko decenija pre Budinog probuđenja osnovao mudrac kojeg sami đaini nazivaju Nigaṇṭha Nātaputta (DN 2). Iako su Mahāvīra i Buda često razgovarali ili debatovali sa učenicima onog drugog, nikada se nisu i lično sreli. Đainizam i budizam imaju mnogo toga zajedničkog i jasno je da je Buda bio pod delimičnim uticajem ove miroljubive asketske vere. Međutim, Mahāvīra je učio da svako delo, bilo da je učinjeno sa namerom ili ne, stvara kammu dok je Buda govorio da jedino namerom podstaknuta dela imaju kammički efekat. Iz ove razlike između dve religije razvile su se dalje mnoge druge., Buda je takođe kritikovao samomučenje kome su se podvrgavali đainski askete. Uprkos razmimoilaženjima sa budizmom oko ovih i drugih filozofskih pitanja, đainizam je oduvek bio miroljubiva religija. Popularno đainsko delo Nāladiyā kaže: "Krave su različitih oblika i boje, ali mleko koje nam daju je uvek belo. Religijske škole su mnoge i raznolike, ali svaka od njih podučava životu vrline." Tokom nekoliko vekova su se ove dve religije međusobno nadmetale za primat, ali je na kraju budizam prevladao i đainizam je zauvek ostao religija manjine. Danas u Indiji ima oko tri miliona đaina, uglavnom u zapadnoj državi Guđarat. Takođe, u naše vreme formirale su se male, ali vrlo žive zajednice đaina u Velikoj Britaniji.
ĐĀTAKE
Đātaka znači "o rođenju" i to je naziv knjige u okviru Khuddaka nikāye, petog dela Sutta piṭake, a koja je opet prvi deo Tipiṭake, svetog budističkog kanona. Đātake se sastoje od 547 priča — nekih sasvim kratkih, drugih vrlo dugih — koje ilustruju Budine vrline kao što su ljubaznost, promišljenost, poštenje, požrtvovanost, zdrav razum, hrabrost i odlučnost. Likovi u mnogim od ovih priča jesu životinje. Rani budisti odabirali su mnoge od ovih priča iz bogate riznice indijskog folklora i usmenih predanja, prisvajajući ih tako što bi tvrdili da je glavni junak u njima zapravo bio Buda u nekom od svojih prethodnih života kao bodhisattva. Neke druge priče su čista budistička kreacija.
Đātake se sastoje od četiri dela, a na početku serije je poduži uvod (nidānakathā), koji kazuje tradicionalni život Budin, počev od njegove odluke da postane Buda, pa sve do osnivanja prvog manastira. Svakoj priči prethodi "priča o sadašnjosti" (paććuppanna vaṇṇa), u kojoj se daje razlog zašto ju je Buda ispričao, a na kraju je "veza" (samodhāna), u kojoj se objašnjava ko su zapravo likovi iz priče. Same priče (atīta vatthu) su u prozi, a u njih su ubačeni i stihovi (gāthā), kojih ima ukupno oko 2500. Samo ti stihovi se smatraju izvornim Budinim rečima. Zahvaljujući svojim zanimljivim sižeima, dobro oblikovanim likovima i humoru, Đātake su među najpopularnijim knjigama Kanona. Proučavaoci veruju da neke od Ezopovih basni i mnoge druge zbirke narodnih priča imaju svoje poreklo u Đātakama.
ĐĀTAKAMĀLĀ
Đātakamālā: "Venac Đātaka" jeste obrada 34 Đātaka priče, koju je u IV veku zabeležio na sanskritu monah Āryasūra. Uživa ugled jednog od remek-dela književnosti na sanskritu. Mnogi reljefi velike stūpe u Borobuduru na ostrvu Java u Indoneziji prikazuju scene iz Đātakamāle.
ĐAVO
U teističkim religijama đavo, ponekad nazivan i Satana, Lucifer ili Belzebub, jeste biće potpuno suprotno Bogu i dobru. Prema Tipiṭaki, Budu je nekoliko puta opsedao duh po imenu Mara, pokušavajući da ga onemogući u daljoj borbi za probuđenje, da ga iskušava ili ohrabri da što pre umre (Sn. 426; DN 16). Mnogi Budisti veruju da je Mara stvarno biće, dok drugi smatraju da se zapravo radi o alegoriji ili personifikaciji negativnih stanja uma. Čini se da je više dokaza za ovo drugo mišljenje nego za prvo. To je vidljivo iz činjenice da pāḷi reč māra znači "smrt" ili "umiranje", a da se tri Marine kćeri nazivaju Taṇhā, Aratī and Ragā, što znači Žudnja, Nezadovoljstvo i Požuda (SN IV.25). Sem toga, Buda opisuje vojsku sa kojom ga je Mara napao, sačinjenu od čulne želje, gađenja, gladi i žeđi, žudnje, tromosti i lenjosti, straha, nemira, dobitka, časti i slave, nezasluženog ugleda, oholosti i prezira (Sn. 436-8). Ovakvo tumačenje je dalje potkrepljeno činjenicom da budizam vidi zlo kao misli, govor i postupke motivisane neznanjem, pre nego kao mahinacije neke sile koja je izvan čovekovog uma. Mara se takođe ponekad naziva Kanha, Mračni (MN 56), ili kao Namuci, Onaj koji vezuje (DN 20).
ĐENDŽEN
Đendžen (Jianzhen; na japanskom Ganđin) bio je kineski monah u vreme Tang dinastije, koji se s pravom može smatrati pravim renesansnim čovekom. Rođen 688. u delu Kine koji je danas poznat kao pokrajina Đengsu, još kao mlad postao je monah i učio je budizam u kineskoj prestonici tokom šest godina. Tokom studija usredsredio se na Vinayu. Naredne godine ovladao je mnogim veštinama, uključujući medicinu, hortikulturu i čak arhitekturu. Dva njegova velika dostignuća tokom tog perioda bilo je osnivanje bolnice i da organizuje prepisivanje 32.000 svitaka sa svetim spisima, kako bi bili distribuirani različitim manastirima.
Godine 742. delegacija iz Japana stigla je u Kinu i Đendžena su pozvali da poseti njihovu zemlju kako bi se ponovo uspostavila ispravna procedura zaređenja za monahe i monahinje. Uprkos protestu svojih učenika i dobrotvora, Đendžen je prihvatio poziv i sledeće godine se otisnuo brodom ka Japanu. Loša navigacija i nevreme primorali su brod da se vrati u Kinu. Još tri puta je pokušavao da stigne do Japana i nije uspeo. Tokom petog pokušaja brod je usled jakih vetrova skrenuo sa kursa sve do Hainan ostrva na jugu Kine. Trebalo mu je tri godine da se kopnom vrati kući. Poteškoće na tom putovanju su bile tolike da je između ostalog dobio infekciju oka i na kraju oslepeo. Nepokoleban prethodnim neuspesima i uprkos tome što je izgubio vid, još jednom je pokušao da stigne do Japana i na kraju uspeo 753. godine. Stigao je u Naru, japansku prestonicu, gde ga je dočekao car i postavio ga za starešinu velikog Todaiđi hrama. Tokom naredne dve godine obučavao je oko 400 monaha i potom ih zamonašio u skladu sa svim pravilima. Posle ovoga, Đendžen je izgradio za sebe hram da u njemu boravi i podučava sve do smrti 763. Kod projektovanja i izgradnje tog hrama uveo je tehnike do tada nepoznate u japanskoj arhitekturi. Takođe je u Japan preneo veština uzgoja bonsaija, kao i tehniku pravljenja sira od sojinog mleka.
Ali Đendženov najveći dar Japancima bile su farmakologija i medicina. Uprkos slepilu, mogao je mnogo biljaka da identifikuje samo po mirisu, a bio je vrlo vešt u njihovom klasifikovanju i skladištenju kako bi zadržale svoja lekovita svojstva. Takođe je ispravio mnoge pogreške u starim japanskim prevodima kineskih medicinskih rasprava. Sve do kraja XIX veka na pakovanjima lekova u Japanu mogao se videti Đendženov lik. Ubrzo pošto je preminuo, njegovi učenici napravili su statuu učitelja toliko vernu da je njome na radikalan način izmenjena dalja istorija japanske skulpture. Ova statua se može i danas videti u hramu u kojem je živeo.
Đendženov uticaj i reputacija nastavljaju da žive čak i danas. On se još uvek smatra ocem japanske medicine. Godine 1973. Kina i Japan su zajednički podigli Đendženovu memorijalnu dvoranu u njegovom prvobitnom manastiru u Kini, kako bi time obeležili ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa. Vrlo uspešnu dramu zasnovanu na njegovom životu napisao je Inooe Yasusi, a za nju je muziku komponovao poznati japanski kompozitor Dan Ikuma. Nedavno je Đendženov život bio prikazan i u formi stripa.
ĐHĀNA
Originalno značenje reči đhāna, sanskritski dhyāna, bilo je "razmotriti" ili "promisliti", iako je već u Budino vreme dobila značenje dubokog meditativnog zadubljenja. Buda je reč đhāna koristio da označi stupnjeve koje prelazi um na putu od uobičajene prenatrpanosti do potpune jasnoće. Iako je uočio četiri takva stupnja, ne treba ih smatrati posebnim ili odvojenim. Umesto toga, jedan stupanj se utapa i transformiše u drugi, kako se različiti mentalni elementi razvijaju ili gube.
Prvi korak u dostizanju đhāne jeste istrajna i redovna meditacija do nivoa kada su pet prepreka oslabljene ili privremeno neutralisane. Na taj način nastaje stanje u kojem postoji "distanca u odnosu na čulne želje i štetna stanja uma" (vivićć’eva kāmehi vivićća akusalehi dhammehi), u kojem se misli nastavljaju (savitakkaṃ savićāraṃ), ali su mnogo redukovanije i uglavnom neutralne po sadržaju i u kojem postoje suptilna, ali primetna radost i sreća (pīti sukha). Meditant onda "obuhvata, potpuno obuhvata, ispunjava i prožima" (abhisandeti, parisandeti, paripūreti, parippharati) svoje telo tom radošću i srećom. Buda je to stanje nazvao prvom đhānom. Ako nastavimo da razvijamo ovo stanje, misli se na kraju potpuno zaustavljaju (avitakkaṃ avićaraṃ), um postaje fokusiran i bez ikakvog napora (ćetaso ekodhibhāvaṃ) i doživljavamo duboki unutrašnji mir (ađđhattaṃ sampasādanaṃ), nastavljajući da telo ispunjavamo radošću i srećom. To se naziva druga đhāna. Vremenom, radost nestaje (pītiyā ća virāga), a spokojstvo (upekha), kristalno jasna svesnost i pažnja (sati sampađāna) postaju izraženiji i doživljavamo sreću (sukha) kakva je privilegija obično samo probuđenih. Ovo se naziva treća đhāna. U četvrtoj i poslednjoj đhāni postajemo postupno oslobođeni svakog fizičkog i psihičkog zadovoljstva i bola (sukhassa ća pahānā dukkhassa ća pahānā pubb’eva somanassa domanassānaṃ atthaṅgamā) i um biva ispražnjen od svega izuzev potpuno čistog spokojstva i svesnosti (upekhāsati pārisuddhiṃ, DN 2).
Uočljivo je da su tri glavne komponente đhāna pozitivni osećaj, svesnost i spokojstvo. Radost i sreća, koji se nastavljaju čak i pošto meditant izroni iz stanja đhāne, pomažu mu da razveže emocionalne čvorove i isceli psihičke ozlede prošlosti, te tako pojednostavljuju um i daruju duboku zadovoljenost. Svesnost omogućuje čisti, prodorni uvid u stvari, dok nas spokojstvo sprečava da se u njih upetljavamo. Meditant postaje nepomično središte koje posmatra i lagano se puni mudrošću. Videti Meditacija.
ĐĪVAKA KOMĀRABHAĆĆA
Đīvaka Komārabhaćća bio je Budin lični lekar i otac budističke medicine. Tradicija kaže da je bio sin prostitutke iz Rāđagahe. Posle rođenja, majka ga je stavila u kotaricu i ostavila na ivici deponije za đubre, gde ga je pronašao princ Abhaya i usvojio. Napuštenu novorođenčad bi uglavnom vrlo brzo prožderali psi i gavrani, ali pošto je još bio živ (java) kada su ga pronašli, nazvan je Đīvaka. Drugi deo njegovog imena izveden je verovatno od kaumārabhṛtya, sanskritskog termina za opstetriku i pedijatriju. Kada je odrastao, poslali su ga u Takkasilu (današnju Taksilu, na severu Pakistana) gde je studirao medicinu sedam godina kod mudraca Ātreye. Po povratku u Rāđagahu brzo je stekao ugled veštog lekara i na kraju je bio postavljen za dvorskog lekara kralja Bimbisāre.
Đīvaka je kasnije postao Budin učenik i lečio je i njega i druge monahe i monahinje kada je bilo potrebno. Posedovao je prekrasan mangov vrt, nedaleko od istočne kapije Rāđagahe, koji je poklonio Budi i tu se kasnije razvio veliki manastir (D.I,47). Ostaci manastira otkriveni su i iskopani 1954. godine. Buda je održao dva govora Đivaki. U prvom je naveo uslove pod kojima monasi i monahinje mogu da jedu meso, a u drugom je definisao nezaređenog sledbenika kao nekog ko je uzeo tri utočišta i ko se pridržava pet pravila morala (MN 55; AN VIII.26). Zbog svoje predanosti nezi svojih pacijenata, Buda je hvalio Đivaku kao prvog među onima koji su "omiljeni među ljudima" (A.I,26).