D

DALAJ LAMA

Dalaj lama, što znači 'Okean mudrosti,' jeste titula koja se još od XV veka daje duhovnim, ali ujedno i sekularnim vladarima Tibeta. Svaki Dalaj lama je, po verovanju Tibetanaca, samo ponovno rođeni njegov prethodnik. Svi Dalaj lame su monasi Gelupa škole tibetanskog vajrayāna budizma i takođe se veruje da su emanacije Avalokitešvare, bodhisattve milosrđa. Sadašnji Dalaj lama, 14. po redu, jeste učitelj, naučnik i državnik izuzetnih sposobnosti i za svoj rad nagrađen je 1989. godine Nobelovom nagradom za mir. Bio je prinuđen da 1959. pobegne sa Tibeta pred invazijom kineske vojske i od tada živi u egzilu u Indiji. Ovakva institucija religijsko-političkih lidera koji su navodno samo nove inkarnacije svojih prethodnika jedinstvena je za Tibet i zemlje koje su pod uticajem tibetanske kulture — Mongoliju, Butan i Ladak.

DANI BEZ LOVA

Dok su rani budisti smatrali da je bilo kakvo ubijanje pogrešno, oni su isto tako priznavali da se mnogi ljudi ne slažu u tome sa njima, da neki ljudi možda žele da ubiju kokošku kako bi napravili supu, a da drugi uživaju u lovu. Ne želeći da nameću svoje vrednosti drugima, a u isto vreme se nadajući da će stvoriti humanije društvo, oni su u Indiji razvili običaj koji se naziva dani neubijanja (māghāta, Vin.I,217), kada ni kriminalci nisu bili pogubljivani, niti su životinje klane, a nije bio ni lov dopušten. Takvi dani obično su najavljivani uz udaranje u doboš (Ja.IV,115). Godine 243. pre n.e. kralj Aśoka izdao je edikt kojim je zabranio ubijanje, kastriranje ili žigosanje životinja u određeni dan svakog meseca. Taj običaj dana neubijanja održao se se do vremena muslimanskih osvajanja. Tako je u svojoj knjizi Tuzuk-i-Jahangiri car Đahangir (vladao od 1605. do 1627) zapisao: "Naredio sam da od 18. u mesecu rabiu-l-awal, koji je moj praznik, određen broj dana, koji je ravan broju mojih godina, ljudi ne smeju klati životinje radi hrane".

DAREŽLJIVOST

Darežljivost (dāna ili cāga) jeste spremnost da ono što imamo podelimo sa drugima. U budizmu, darežljivost se posmatra kao strategija da se oslabi pohlepa, način da se pomogne drugima i put ka smanjenju ekonomske razlike u društvu. Pošto je jedna od glavnih budističkih vrlina, Buda je često govorio o davanju i deljenju sa drugima. Tako je rekao da možemo davati gostima, onima koji kreću na put, bolesnima, gladnima, siromašnima i prve plodove berbe dajemo monasima, monahinjama ili duhovnim učiteljima (AN V.36). Kada dajemo ili delimo sa drugima, savetovao je Buda, trebalo bi to da radimo sa poštovanjem, pažljivo, svojim rukama ako je moguće, da dajemo stvari koje će koristiti onome ko prima i pošto smo razmislili na koji način će mu to koristiti (AN V.148). Svojom tipičnom veštinom i uvidom, on nas je podsticao da vidimo dalje od tog konkretnog predmeta koji dajemo, šta on zapravo znači drugome. Tako je, na primer, rekao: "Dajući hranu mi isto tako dajemo i život, lepotu, sreću, snagu i oštroumnost. A dajući tih pet stvari, mi ih istovremeno i u sebi razvijamo, kako u ovom, tako i u narednim životima" (AN V.37). Sem što uviđamo vrednost toga što drugima obezbeđujemo materijalne stvari koje su im potrebne, Buda nas je podsećao i da najviša, najkorisnija i najdragocenija stvar koju možemo dati drugima jeste Dhamma (Dhp.354). Međutim, treba uvek imati u vidu širu sliku. Dati knjigu o budizmu onome ko je bolestan, onda kada mu očajnički trebaju lekovi ili lekar, ne samo da je neprimereno, već ukazuje i na nedostatak mudrosti i saosećanja. Na ovo ukazuje i jedan događaj iz Budinog života. Jednom je neki čovek bio toliko odlučan da sasluša govor o Dhammi, tako da je došao na mesto gde je Buda govorio pravo sa polja na kojem je radio ceo dan. Nije ostavio sebi čak ni toliko vremena da se malo odmori, okupa i jede. Shvativši u kakvom je stanju kad ga je ugledao, a pre nego što je počeo svoj govor, Buda reče monasima da prvo daju čoveku nešto da pojede (Dhp-a, 262).

DEBATE

Debata (kathođđa ili vivāda) je formalna diskusija između dvojice ili više ljudi koji zastupaju suprotstavljena gledišta, a koja se događa na javnom mestu. Za razliku od starog i srednjovekovnog hrišćanstva, indijsko društvo je oduvek bilo veoma tolerantno prema religijskim pitanjima. Stavovi za i protiv različitih učenja iznošeni su tokom javnih debata i diskusija, a ostalima je ostavljano na volju da sami procene šta je za njih prihvatljivo, a šta nije. Tipiṭaka i drugi izvori nam daju dobru sliku o tome kako su te debate izgledale. Ako neko na po treći put legitimno postavljeno pitanje ne bi dao odgovor, smatralo se da je poražen (MN 35). Očekivalo se da učesnici u debati koriste priznate argumente i pridržavaju se opšteprihvaćenih procedura. Odgovarati na pitanje postavljanjem drugog pitanja, menjanje teme rasprave ili ismevanje onoga ko pita smatrale se neprimerenim. Slično tome, vikati na oponenta, upadati mu u reč ili dobacivati sa strane takođe nije bilo dozvoljeno (AN III.67; MN 95). Učitelj koji bi odbranio svoje stavove u debati zadobio bi čast i poštovanje, dok bi poraženi otišao ponižen. Imamo opis učesnika u debati koji je "ostao bez reči, oborene glave, oborenog pogleda, izgubljen, nesposoban da odgovori", dok ga publika "sa svih strana zasipa salvama izrugivanja i podsmeha" (AN III.64). Proći sa "jednim krilom odsečenim" (opakkhim karoti, A.I1,88) u debati bi moglo značiti da je učitelj izgubio svoj ugled, učenike i dobrotvore. Neodređene teologije i izmaštane teorije brzo su bile podvrgnute hladnom razumu, logičkom preispitivanju i zahtevima za dokazima. One koje su izdržale takav tekst, poput Budine Dhamme, cvetale su, a one koje nisu bile su osuđene na nestanak.

Pošto je toliko mnogo stavljano na kocku, nije ni čudo da su debate nekada postajale vrlo žučne i ponekad se završavale tučom. Moguće je da je upravo zbog toga, još na početku svoje karijere, Buda izbegavao ovakve skupove. Tako je govorio: "Neke debate odvijaju se u duhu neprijateljstva, a neke u duhu istine. U oba slučaja, mudar čovek se u njih ne upušta." (Sn 780). Kao posledica ovoga, optuživan je da nije u stanju da odbrani svoje ideje pred pažljivim analizom. Jedan mu je kritičar rekao: "Kome to asketa Gotama govori? Od koga zadobija lucidnost svoje mudrosti? Njegova mudrost uništena je životom u samoći, nije navikao na diskusije, nije dobar govornik, potpuno je bez kontakta sa stvarnošću. Kao što antilopa kruži unaokolo i drži se podalje, tako isto i asketa Gotama" (DN 25). Izgleda da se dugo Buda zadovoljavao da Dhamma govori sama za sebe. Ali kako su ljudi počinjali da traže njena dublja objašnjenja, kako je počinjala da biva kritikovana i čak pogrešno predstavljana, bio je prinuđen da učestvuje u javnim debatama i diskusijama.

Vrlo brzo Buda je zadobio reputaciju nekoga ko je u stanju da svoju filozofiju objasni na veoma lucidan način i da je vrlo rečito odbrani od kritike. Takođe je počeo da postavlja vrlo neugodna pitanja u vezi sa učenjima drugih. Toliko je bio uspešan u suprotstavljanju kritičarima i preobraćivanju sledbenika drugih religija da je čak optuživan kako koristi okultne moći. Neko mu je rekao: "Asketa Gotama je čarobnjak, koji uz pomoć magije preotima sledbenike od drugih" (MN 56). Naravno, u svemu tome nije bilo nimalo istine. Jedina "magija" koju je Buda koristio bilo je pozivanje na zdrav razum, logičko rasuđivanje i iskustvo.

Budin cilj nikada nije bio da porazi oponenta, ućutka kritičare ili "osvoji" učenike, već da ljude povede od neznanja do jasnoće i razumevanja. U jednom od najemotivnijih poziva je rekao: "I kažem vam ovo. Neka bilo koja inteligentna osoba koja je iskrena, poštena i direktna dođe kod mene i ja ću je podučiti Dhammi. Ako vežba onako kako sam je podučio, za sedam dana i uz pomoć sopstvenog znanja i uvida dosegnuće cilj svetačkog života… Možete pomisliti da ja ovo kažem samo zato da bih pridobio učenike i naveo vas da napustite svoja pravila. Ali to nije istina. Zadržite svoga učitelja i nastavite da sledite svoja pravila. Možete takođe pomisliti da ja ovo govorim kako biste napustili dosadašnji način života, pa sledili stvari koje smatrate lošim ili odbacili stvari koje smatrate dobrima. Ali to nije istina. Živite onako kako mislite da treba i nastavite da odbacujete stvari koje smatrate lošima, a sledite stvari koje smatrate dobrima. Ali postoje stanja koja su štetna, prljava, koja vode ka preporađanju, puna straha, izazivaju nemir i povezana su sa rođenjem, starenjem i smrću i jedini razlog zbog kojeg podučavam Dhammu jeste prevazilaženje svih tih stvari." (DN 25).

Tokom istorije debate su imale važnu ulogu u zaštiti i promociji budizma. Samye debata 742. godina na Tibetu između kamalašīle i mahāyāne označila je da je indijska, a ne kineska interpretacija Dhamme postala dominantna u toj zemlji. Najznačajnija debata u novije vreme odigrala se u Panaduri na Šri Lanki 1873. godine. između poštovanog M. Guṇānande i britanskog metodističkog misionara poštovanog Davida de Silve. Ubedljiv poraz ovog drugog obnovio je u budistima samopouzdanje i poverenje u sopstvenu religiju, ujedno označivši početak obnove budizma na Šri Lanki.

DESNO

Desno (dakkhiṇa) jeste strana nekog predmeta ka istoku kada je on okrenut ka severu. U staroj Indiji, kao u skoro svakoj drugoj kulturi, desno je smatrano najboljim, najpovoljnijim, najčistijim i najispravnijim. I mi kažemo za svog pomoćnika da nam je "desna ruka" ili da bismo za nešto što jako želimo dali i "desnu ruku". U Tipiṭaki, opisuje se kako oni koji se opraštaju od Bude ili neke druge uvažene osobe "odlaze tako da im ta osoba ostane sa desne strane" (D.I,89). U budističkim zemljama danas, oko stūpe se obilazi u pravcu kazaljke na satu, dakle ona nam je sa desne strane. Kad se monah pokloni ispred Budine statue ili starijeg monaha, on će otkriti svoje desno rame, što je ekvivalentno skidanju šešira u našoj kulturi. U budističkim zemljama smatra se učtivim davati i primati stvari desnom rukom i isti tako njome jesti. Međutim, ovakav stav prema desnoj strani je čisto stvar etikecije i običaja i nema bilo kakve veze sa Dhammom kao takvom.

DETERMINIZAM

Determinizam (niyativāda) jeste verovanje da svako ima unapred zadatu sudbinu i da mora delovati u skladu sa njom. Buda je govorio da postoje dve vrste determinizma: (1) teistički determinizam (issara-nimmāna hetu), koji tvrdi da Bog zna i kontroliše sve i otuda je sve predodredio i pre nego što se dogodilo i (2) kammički determinizam (pubbekata hetu), koji kaže da sve što doživimo, prijatno, bolno ili neutralno, jeste rezultat naše kamme, to jest onoga kako smo postupali u prošlosti. Prema Budi, obe ove ideje ne samo da su pogrešne, već su i opasne (AN III.61). Determinizam znači da pojedinac ne može odabrati jedan pravac postupanja u odnosu na drugi, ne može uložiti napor da promeni bilo šta i da nije odgovoran za ono što čini. Ali ovakvo verovanje može voditi samo do neodgovornosti — "Ne okrivljuj mene, to je volja Božija", ili do pasivnosti — "Šta da radim? To je moja prošla kamma". Videti slobodna volja.

DEVADATTA

Devadatta je bio sin Suddhodaninog brata Supabude i tako je bio Budin brat od strica. Njegovo ime bi se moglo prevesti kao "Božidar". Kada se Buda po prvi put posle probuđenja vratio u Kapilavatthu, nekoliko mladića iz plemena Sākya, uključujući i Devadattu, odlučili su da se zamonaše (Vin. II,182). Tokom narednih nekoliko godina Devadatta se pokazao kao dobar i marljiv monah, tako da ga na nekoliko mesta u Tipiṭaki hvale zbog dobrih osobina (Vin. II,188). Vremenom je, međutim, počeo da veruje kako se Buda suviše udaljava od tradicionalnih asketskih praksi i u tome ga je uverenju podržavao i dobar broj monaha. Sukobivši se sa Budom oko tog pitanja, Devadatta je insistirao da nekoliko praksi budu obavezne za monahe: (1) da moraju da žive isključivo u šumi, (2) da nikada ne prihvataju poziv sledbenika na ručak u njihovoj kući, već da uvek prose hranu za sebe, (3) da nose ogrtač koji je načinjen samo od odbačenih krpa, (4) da žive na otvorenom, a ne u manastirima i (5) da vegetarijanstvo bude obavezno. Buda je odbacio Devadattine zahteve, tako da se on, zajedno sa onima koji su ga podržavali, izdvojio u posebnu zajednicu. To je bila najveća kriza sa kojom je Buda morao da se suoči tokom svoje karijere učitelja duge 45 godina. U Vinayi se čak tvrdi da je Devadatta zapravo u dva navrata pokušao da ubije Budu, iako za ovo nije baš sigurno da li je istina ili tek kasniji pokušaj da se načini što je moguće gorim (Vin. II,190-94). U samoj Tipiṭaki nema više informacija o Devadatti, ali predanje kaže da su ga učenici na kraju napustili i vratili se Budi, pa je kasnije umro osramoćen i sam.

DHAMMA

Dhamma, na sanskritu dharma, jeste reč sa više značenja. Generalno, ona se koristi da označi korpus Budinog učenja. U tom smislu Dhamma je drugo od tri utočišta. Upotrebljava se takođe u značenju "istina", "stvarnost" ili "stvari kakve jesu". U kovanicama abhidhamma ili dhammānupassanā dhamma znači "stvari" ili "objekti", naročito mentalni objekti uma, tj. misli i emocije. Još jedno često značenje dhamme jeste "pravda" ili "pravednost". Tako, u budističkoj tradiciji, dobar ili pravedan kralj se naziva Dhammarāđa. Dhamma u značenju Budinog učenja se opisuje kao nešto što je "neposredno vidljivo, vanvremeno, poziva da ga lično istražimo, vodi izvan kruga preporađanja, dostupno mudrima, kroz lično iskustvo" (MN 7) Buda je takođe rekao kako je Dhamma "divna na početku, divna u sredini i divna na kraju" (Vin. I,20) i da "dar Dhamme nadmašuje sve druge darove" (Dhp. 354). Nekoliko vekova posle Bude, kralj Ašoka je na vrlo lep način definisao etičku dimenziju Dhamme: "što manje lošeg, mnogo dobroga, blagost, velikodušnost, istinoljubivost i čistota".

DHAMMAPADA

Dhammapada je jedna od najmanjih knjiga u okviru Khuddaka nikāye, petog dela Sutta piṭake, a koja je opet drugi deo Tipiṭake, korpusa svetih tekstova budizma. Naziv Dhammapada znači "Reči Dhamme" i delo se sastoji od 423 strofe, grupisane u 26 poglavlja. Ovi stihovi bave se širokim spektrom tema, kao što su jednostavnost, zlo, poštenje, smrt, sreća, monaški život, vrlina i oslobađanje. Zbog svoje konciznosti i nadahnjujućeg načina na koji prenosi Budino učenje, Dhammapada je najčitanije i najomiljenije delo među budističkom literaturom. Takođe je prevedeno na mnoge jezike, između ostalog i na srpski.

DHARMAPALA, ANAGARIKA

Dharmmapala je pohađao školu hrišćanskih misionara, a onda pod uticajem teozofskog pokreta u ranim dvadesetim godinama života odbacio svetovni život i postao "beskućnik" (anagārika) i uzeo ime Dharmapala, što znači "Branitelj Dhamme". Anagarika Dhammapala je rođen kao David Hewavitharana na Šri Lanki 1864. godine. Kasnije, 1893. godine, osniva Mahabodhi Society, sa ciljem da za budiste povrati kontrolu nad Mahabodhi hramom u Bodh Gayi, koji su bili zauzeli hinduistički sveštenici. Postepeno, Društvo je krenulo u socijalni i misionarski rad i postalo prva savremena budistička organizacija međunarodnog značaja i uticaja. Anagārika Dharmapāla je bio neustrašivi kritičar sujeverja i monaške indolentnosti, te je neumorno radio na ponovnom oživljavanju bliskih veza između theravāda i mahāyāna budista. Neposredno pre nego što je umro u Sārnāthu 1933. godine rekao je: 'Voleo bih da budem ponovo rođen dvadeset pet puta kako bih širio Dhammu uzvišenog Bude.'

DHARMA

Dharma je sanskritski oblik pāḷi reči Dhamma.

DIJETA

Držati dijetu znači voditi računa o količini hrane koju unosimo i to zbog medicinskih razloga ili radi regulisanja telesne težine. U bogatim društvima gojaznost (thūlatta) je postala ozbiljan zdravstveni problem i industrija mršavljenja je vrlo unosna. Tretmani protiv gojaznosti uključuju prepisivanje lekova za umanjenje osećaja gladi, psihoterapiju, savete u pogledu ishrane, čak i hirurške zahvate. Ali najefikasniji tretman ostaje onaj jednostavan i jeftin — vežbanje i promena prehrambenih navika kako bi se smanjio unos kalorija. Pa ipak, mnogi ljudi imaju problem sa primenom ovog metoda.

Jednom je kralj Pasenadi došao kod Bude sav zadihan i prejeden, jer je upravo završio još jedan od svojih ogromnih obroka. Videvši ga, Buda reče: "Kada je neko razvio svesnost i tako postiže umerenost u jelu, njegove muke se smanjuju, sporije stari i time štiti svoj život." Kralj je shvatio o čemu je reč i zamolio je svog nećaka da mu ponavlja te reči svaki put kad bi seo da jede. Kao rezultat ovoga, kralj je malo-pomalo smanjio količinu obroka, oslobodio se viška kilograma i ponovo dobio vitku figuru. (SN III.13)

U društvu izobilja malo je ljudi koji jedu samo da bi umirili muke gladi, zato što jedu toliko mnogo i tako često da zapravo ni nemaju priliku da zaista budu gladni. Hrana je lako dostupna, tako da jedemo po navici, iz dosade, na podsticaj reklama, radi zabave, da bismo iskusili obećane nove ili neuobičajene ukuse ili jednostavno "da osetimo magiju ukusa", kako to kažu neke reklame. U vreme dok jedemo, naša pažnja često je negde drugde, žvaćemo mehanički i jedva i da primećujemo šta radimo. Mnogi od nas brinu o svojoj težini kad ne jedu, dok u trenutku kad se spremamo da počnemo sa jelom i dok jedemo o tome gotovo da i ne razmišljamo. Posledice svega toga su prekomerna težina ili gojaznost.

Vrednost Budinog saveta kralju Pasenadiju, da jede sa svesnošću (sati), nutricionisti su počeli da shvataju tek u poslednje vreme. Svesno jedenje pomaže da se jedna naviknuta radnja preokrene u svesnu, čime se mogućnost izbora povećava. Ono nam dopušta da zastanemo za trenutak, porazmislimo i postanemo svesni onoga što nameravamo da učinimo i svojih motiva za to, a često je upravo to dovoljno da bi se izmenilo ponašanje. Svesnost nam takođe omogućava da uvidimo kako u nama raste nagon za jelom, a potom možemo da ga samo posmatramo bez ikakve reakcije, umesto da mu se odmah potčinimo. Redovno vežbanje svesnosti daha povećava verovatnoću da ćemo se setiti da budemo svesni pre i tokom jela. Može koristiti i povremeno vežbanje onoga što nazivamo "meditacija jedenja" — jedenje u samoći i bez žurbe, potpuno fokusirano na ono što radimo, svesni ukusa svakog zalogaja, potpuno ga sažvakati i do kraja progutati pre nego što pređemo na sledeći itd. Kada je praćeno redovnim fizičkim vežbama i izbalansiranom ishranom, svesno jedenje jeste prirodan, blag i efikasan način da se održi pravilna telesna težina.

Značajno je da je Buda odlučio da kralja Pasenadija motiviše pozitivnom, umesto negativnom porukom. Umesto da ga zatrpa problemima koje može izazvati preterano uzimanje hrane, on mu je nabrojao dobre strane — smanjenje telesnih bolesti (tanu tassa bhavanti vedanā), usporavanje procesa starenja (saṇikaṃ đīrati) i opšte poboljšanje kvaliteta života (āyu pālaya) — što su sve blagodeti normalne telesne težine i ishrane, a što potvrđuje i savremena medicina. Buda je bio svestan da su pozitivne stvari često efikasnije u motivisanju ljudi na akciju.

DĪGHA NIKĀYA

Dīgha Nikāya je prva knjiga Sutta piṭake, drugog dela Tipiṭake, svetog kanona budizma. Dīgha znači "dugo", a nikāya znači 'knjiga' ili "zbirka" i ovaj naziv nam kaže da su 34 govora ili sutte u ovoj knjizi dugi — najduži je 46 strana u srpskom prevodu. Skoro polovina ovih govora u Dīgha nikāyi su u obliku debate ili dijaloga između Bude i nekog drugoga. Neke od tih debata su vrlo žustre i omogućuju nam fascinantan uvid u to na koji način je Buda koristio logiku, dijalektiku, zdrav razum i blago ubeđivanje da bi pridobio ljude za svoje gledište. Kao i u većini drugih delova Tipiṭake, govori u Dīgha nikāyi, čini se, nisu poređani po nekom posebnom sistemu.

DOBROČINSTVO

Dobročinstvo (puṭṭa) je kvalitet moralne ispravnosti i ponekad se naziva i korisno (kusala), vrlina (sīla), blagotvorno (hita) ili dobro (sādhu). U tradicionalnim theravada zemljama, naročito u Tajlandu, značenje dobrog dela je u velikoj meri iskrivljeno. Tako danas, umesto da se dobro delo shvata kao poseban način ponašanja, ono se smatra skoro predmetom ili čak svojinom koju je moguće "proizvoditi", "akumulirati" za kasnije korišćenje i čak "prenositi" na druge. Ovakvo shvatanje je loše uticalo i na praktikovanje Dhamme u Tajlandu. Prečesto ljudi ne čine dobro iz poštovanja prema Budinom učenju, jednostavno radi zadovoljstva što radimo nešto dobro, zato što tako treba da se ponašamo, već zato da bi "dobili" zasluge. Na primer, velikodušnost (dāna) je degradirana od čina davanja u sredstvo dobijanja. Što je još gore, ljudi veruju da mogu da "proizvode zasluge" putem različitih rituala – lepljenjem zlatnih listića na statue, davanjem novca monasima, obilaženjem oko stūpa, itd. — umesto da grade integritet i razvijaju vrlinu u svakodnevnom životu. I sve to uprkos Budinom upozorenju: "Nemojte misliti da spoljašnje delo donosi čistotu. Znalci kažu da se čistota ne može steći tragajući za njom u spoljašnjim stvarima" (S.I,169). Prema Padhāna sutti, Māra, Đavo, pokušao je da odgovoru Budi od duhovne prakse tako što mu je predlagao da umesto toga "gomila zasluge" (ćīyate puṭṭaṃ), a to je upravo ono što mnogi monasi danas savetuju nezaređenima da rade. Buda je ovakav predlog odlučno odbio rečima: "Meni ne trebaju nikakve zasluge" (Sn.428-31).

Nerazumevanje i kvarenje lagano nagrizaju svaku ljudsku instituciju i na ovom primeru vidimo da se budizam ne razlikuje od drugih religija. Videti Prenošenje zasluga.

DOBRO I LOŠE

Dobro ili ispravno (kusala) jeste sve ono što je etički ispravno, korisno i što doprinosi probuđenju, dok je loše ili pogrešno (akusala) suprotno tome. Budizam koristi tri principa da bi odredio etičku vrednost nekog dela. (1) Vodeći princip jeste ideja da je nešto dobro ako doprinosi dostizanju određenog cilja, a loše ako ga udaljuje. Cilj budizma jeste probuđenje ili nirvāṇa, tako da se za sve ono što vodi ka njoj može reći da je dobro. (2) Iz ovoga sledi i ideja da možemo oceniti vrednost nekog dela prema konsekvencama koje ono ima. Krađa, na primer, vodi do neprilika, besa i povećane sumnjičavosti kod žrtve. Ono pojačava pomanjkanje obuzdavanja kod lopova (ako ga ne uhvate), a može se završiti i kažnjavanjem (ako ga uhvate). Sve to jeste negativno i zato je krađa loša. (3) Princip univerzalizacije jeste ideja da možemo odrediti vrednost nečega ako znamo kako se osećamo u vezi sa tim i potom to primenimo i na druge. Voleo bih da mi neko pomogne kad sam u nevolji i mogu to isto da zaključim i za nekog drugog. Zato, kad vidim da je neko u problemu, pokušavam da mu pomognem. U hrišćanstvu se ovaj princip naziva zlatno pravilo. Nijedan od ovih principa sam po sebi nije dovoljan da se odredi dobro i loše, ali kada ih uzmemo zajedno, oni predstavljaju pouzdanog vodiča ka etičkom ponašanju.

DOMAĆINSKI ŽIVOT

Domaćinski život (gharāvāsa) odnosi se na život u kući sa suprugom i decom, kao i na rad da bi se oni prehranili. Na mnogim mestima u Tipiṭaki često je istican oštar kontrast između života domaćina i života monaha i monahinja. Prvi se opisuje kao "prašnjav i ograničavajući" (rađa patha), dok se za drugi kaže da je "slobodan kao povetarac" (abbhokāsa, D.I,63). Međutim, ovo može biti suviše pojednostavljena generalizacija. U Budino vreme monasi i monahinje jesu imali veliku slobodu, ali je njihov život bio i težak i neizvestan. Najveći problem bilo je nepostojanje stalnog mesta boravka, tako da su morali da podnose "hladnoću i toplotu, glad i žeđ, ubode buba i komaraca, vetar, sunce i gmizavce" (M.I,10). A mnogi incidenti zabeleženi u Vinayi pokazuju nam da čak ni manastiri nisu bili pošteđeni međusobnih tenzija, ljubomore i svađa, ponekad sasvim ozbiljnih (M.I,321). Nasuprot tome, domaćin je možda imao "kuću na dve vode, dobro omalterisanu i iznutra i spolja, sa sigurnim vratima i prozorima, a u njoj ležaj pokriven vunenim prekrivačem, belim čaršavom, vezenim ćilimima, skupom jelenskom kožom, iznad njega zastor, a na svakom kraju grimizni jastuci, kraj njega upaljena lampa i dve žene koje se o njemu staraju sa svim svojim šarmom" (A.I,137). Uprkos ovakvo prijatnoj kućnoj atmosferi, život prosečne osobe takođe je imao svoje nedostatke. Društvena struktura stare Indije podrazumevala je da je muškarac u kući uvek bio potčinjen svojim roditeljima, a u društvu strogim zahtevima sistema kasti. Situacija je bila još gora za žene. One su morale biti apsolutno podređene svojoj svekrvi i mužu, a pošto nije bilo kontrole rađanja ili su sredstva bila nepouzdana, morale su da izdrže mnogobrojne trudnoće. Mnogočlana porodica pružala je veliku emocionalnu potporu, ali je isto tako mogla biti i izvor mnoštva ličnih konflikata, a očuvanje privatnosti učiniti jako teškim. I pored svih ovih i drugih poteškoća, Buda je svojim nezaređenim sledbenicima savetovao da praktikuju meditaciju "dok obavljaju svoje redovne poslove, dok borave u svojim domovima prepunim dece" (A.V,333) i neki od njih uspeli su da dostignu probuđenje, dok su hiljade drugih uspeli da se popnu do nekog od stupnjeva koji prethode probuđenju (M.I,491-92).

Dakle, domaćinski život u V veku pre n.e. verovatno je bio daleko manje podsticajan za duhovno traganje od monaškog života. Ali društvo i porodični život su se od tada promenili do neprepoznavanja. Danas, barem na Zapadu, domaćinski život (bilo u zajednici ili samostalno) verovatno nudi više slobode, privatnosti, slobodnog vremena i prilika za učenje i praktikovanje nego što je to bio slučaja ikada ranije u istoriji. Pošto je to tako, tvrdnja da domaćini ne mogu Dhammu do kraja praktikovati više ne stoji.

Ako se domaćinski život promenio u poređenju sa Budinim vremenom, onda se monaški život promenio još i više. Danas se dobar deo aktivnosti monaha okreće oko njegovih pastoralnih dužnosti: ceremonije blagosiljanja, pripremanje i držanje propovedi, učestvovanje u sahranama, neformalno savetovanje laika, učenje za monaške ispite, učestvovanje u različitim svetkovinama i slično. Prosečan starešina manastira provede dobar deo svog vremena pokušavajući da pronađe novac za održavanje i rekonstrukciju manastira, kao i za plaćanje tekućih računa.

Za neke ljude najveća prepreka u duhovnom razvoju nije u tome da ne mogu da postanu monasi ili monahinje, već uverenje koje su formirali da nije moguće da se duhovno razvijaju sve dok to ne postanu. Takav stav ih sprečava da makar pokušaju da ozbiljnije praktikuju Dhammu. A zapravo domaćinski život nudi čitavo obilje duhovnih prilika, baš kao i manastirski. "Ali šta je sa seksom?" "Šta sa problemima u odgajanju dece?" pitaće se neki. Seksualna želja jeste prepreka u duhovnom životu, ali ta želja nužno ne nestaje kad neko na sebe stavi žuti ogrtač. Iako se zavetuju na celibat i posvećeni su meditaciji, neki monasi se bore sa seksualnom željom čitav svoj život. Slično tome, seks je važan za većinu domaćina u ranom periodu njihovog braka, a onda kod nekih on gubi vremenom na značaju. I naravno, neki ljudi koji nisu u braku, kao i neki koji jesu, žive životom celibata iako nisu doneli nikakvu formalnu odluku da to budu.

Tačno je da odgoj dece donosi mnogo izazova i zahteva mnogo vremena. Ali je takođe tačno da život sa decom, kao i život sa partnerom, nudi prilike za razvoj nekih od najvažnijih duhovnih kvaliteta. Ako smo roditelj i supružnik, to često zahteva da odustanemo od svojih želja ili ih ostavimo na neko vreme po strani za dobrobit drugih i upravo to nam može pomoći da usavršimo svoju istrajnost ili nevezivanje. Za sve to su nam potrebni strpljenje, velikodušnost, opraštanje i samopožrtvovanje. Deca i partneri nas takođe mogu obodriti svojom ljubavlju, prijateljstvom, nežnošću i emocionalnom podrškom, kvalitetima koji su ključni za emocionalno zdravlje, a ponekad nedostaju u manastirima.

Na kraju, ako treba praviti nekakvu razliku među ljudima, onda bi je trebalo praviti ne na osnovu boje njihove odeće, već kvaliteta njihovog uma. Buda je rekao: "Iako raskošno obučen, ako je smiren, obuzdan, u vrlini istrajan, pred svakim bićem odložio štap, taj je braman, asketa i monah." (Dhp.142). Rohitassa je jednom rekao Budi da je pokušao da stigne na kraj sveta, tj do nirvāṇe, hodajući, ali da nije uspeo. Buda mu odgovori da je to zato što kraj sveta nije moguće naći idući bilo kuda, već pogledavši u same sebe (S.I,62). A "pogledati" možete bilo da živite u kući ili u manastiru, bilo da nosite farmerke ili žuti ogrtač. Videti upāsaka i upāsikā.

DOṆA

Doṇa je bio učeni i vrlo poštovani braman koji je živeo u vreme Bude. Ovo verovatno nije njegovo pravo ime, već je po njemu tek kasnije postao poznat. Pali reč doṇa znači posuda za merenje, merica. Tako se Doṇa našao u Kusināri upravo u vreme Budine smrti. Kako se vest o ovom važnom događaju brzo raširila, predstavnici nekoliko kraljevstava i klanova počeli su da pristižu u Kusināru, kako bi za sebe obezbedili deo njegovih posmrtnih ostataka.

Sākye su ih želeli zato što, kako je objasnio njihov predstavnik: "Tathāgatha je bio najveći izdanak našega plemena." Predstavnik kralja Magadhe reče da njegov gospodar ima pravo na posmrtni prah zato što pripada ratničkoj kasti kao i Buda. Malle iz Kusināre, zastupajući zakonsko pravilo o devet desetina za domaćina, tvrdili su: "Tathāgatha je dostigao krajnju nirvāṇu upravo u našem gradu i mi se nećemo odreći njegovih kostiju", Sve u svemu, bilo je osam strana u ovom neobičnom sporu. U Tipiṭaki, Doṇa je prikazan kao vešti presuditelj. On se okupljenoj gomili obratio sledećim rečima: "Budino učenje ticalo se strpljenja i nije u redu da dođe do svađe oko podele ostataka ovog čoveka, najboljeg među ljudima. Ostanimo svi u zajedništvu i miru. Neka u duhu prijateljstva ostaci budu podeljeni na osam delova."

Ove reči su sve strane u sporu dozvale pameti, te je odlučeno da sam Doṇa podeli posmrtne ostatke onako kako misli da je pravedno. Kao nagradu za obavljeni posao, njemu je pripala posuda u kojoj su ostaci bili držani i iz koje ih je odmeravao na jednake delove. Primio ju je sa zahvalnošću i najavio da će je pohraniti u posebnoj stūpi. Kada je podela bila završena na opšte zadovoljstvo, pojavio se predstavnik Moriya plemena i zatražio svoj deo ostataka. I tu je Doṇa uspeo da priskoči u pomoć, govoreći da onima koji zakasne pripada samo pepeo sa mesta za spaljivanje (D.II,164-6). Tako bi i učinjeno i tako je podignuto prvih deset budističkih stūpa. U svom delu Buddhaćarita, Aśvaghoṣa je iskoristio ovaj događaj da Doṇi pripiše dugu i dirljivu pohvalu miru, kompromisu i zdravom razumu. Tradicija kaže da je Doṇa komponovao poemu od 16.000 slogova u slavu Bude, koja je bila naslovljena Doṇagađđita, ali je danas izgubljena.

DONIRANJE ORGANA

Zahvaljujući napretku medicine, danas je moguće izvaditi neke organe iz jednog organizma i njime zameniti oboleli u telu neke druge osobe. Ovakve procedure moguće su zahvaljujući donaciji organa. Najčešće, organ koji se donira preuzima se od donora pošto je ovaj preminuo, ali ponekad i ljudi koji su živi i zdravi doniraju neki od parnih organa članovima svoje porodice. Pre nekoliko godina mladi budistički monah sa Šri Lanke donirao je jedan bubreg devojčici koja nije bila ni u kakvom srodstvu sa njim i koju ranije nikada nije bio sreo. Očigledno, monah je čitao o toj devojčici i njenoj bolesti i vođen saosećanjem odlučio se na donaciju. Zanimljivo je da su ovakve mogućnosti i vrlina doniranja organa razmatrani u budizmu preko 2000 godina pre nego što je to i postalo moguće. U jednoj Đātaki postoji fascinantna priča kada Buda, u jednom od svojih ranijih života kao bodhisattva, daje svoje oči slepcu. Priča do detalja opisuje kako su mu oči bile izvađene iz očnih duplji, kako je presečen očni živac i potom hirurškim puten implantirane u duplje slepca (Đa. IV,407). U budizmu, dati život za prijatelja smatra se jednim od najvećih i najplemenitijih darova (DN 31). Svojevoljno dati delove sopstvenog tela koji su drugome potrebni teško da je išta manje od toga.

DRAGI KAMENOVI I METALI

Dragi kamenovi (maṇi ili ratana) jesu minerali neuobičajenog sjaja, boje ili prozirnosti, koji se nalaze u zemlji. Na Zapadu neki organski materijali kao što su slonovača, ćilibar ili biser se takođe smatraju dragocenostima, kao što je to bilo i u staroj Indiji. Buda je nabrojao deset najpoznatijih dragocenosti kao što su biser (muttā), kristal (maṇi), beril (veḷuriya), školjka (saṅkha), kvarc (silā) crveni koral (pavāla), srebro (rađita) zlato (đātarūpa), rubin (lohitanka) i smaragd (masāragalla, Ud.54). Iako je u to vreme Indija bila jedini izvor dijamanata (vađira) na svetu, pa sve do XVII veka, čudno je da ga Buda nije uključio na ovu listu, mada dijamante pominje na drugim mestima (Dhp.161).

Stari Indijci cenili su kristale, zato što su verovali da su u stanju da pročišćuju prljavu vodu (Mil.35). Veḷuriya se često prevodi kao lapis lazuli, ali to nije tačno. Buda je ovaj dragulj opisao da ima osam stranica, da je proziran i ima boju paunovog vrata (D.I,76; Đa.I,207), a to su osobine koje lapis lazuli ne poseduje. Međutim, beril je heksagonalni kristal, što zajedno sa njegova dva kraja daje osam strana, providan je i boja mu se kreće u rasponu od zelene do tamne plavozelene. Školjke su cenjene zato što se poliranjem može postići da budu blistavo bele. Buda je govorio da moralan, disciplinovan monah živi životom koji je "savršeno čist i blistav poput školjke" (Vin.D.I,63). Retke školjke koje se uvijaju u desno smatrane su naročito dobrim znamenjem i dostizale su visoku cenu (Đa.IV,350).

Na Zapadu mi obično zlato (hema, kanaka ili suvaṇṇa) smatramo dragocenim metalom, a ne draguljem. Ovaj metal oduvek je bio poželjan zbog svoje lepote, pogodnosti za oblikovanje, što su osobine koje ima i oslobođen um. Buda je pominjao različite vrste zlata — haṭaka, đambonanda, kaṭćana i siṅgī, A.I,181: IV,255) — a u nekim prilikama je proces pročišćavanja dragocenih metala upoređivao sa pročišćavanjem uma putem meditacije (A.I,257-8; III,16; Dhp.239; S.V,92). U najdužem i najdetaljnijem od tih opisa rekao je: "Postoje krupne nečistoće u zlatu kao što su kamenčići i krupniji pesak, šljunak i prljavština. Perač ili njegov pomoćnik stavlja rudu u posudu i pere je naginjući tu posudu napred nazad, sve dok ne ispere svu prljavštinu. Kada je to gotovo, ostaju manje nečistoće, kao što je sitan pesak, te perač ponavlja čitav postupak. Kad i to završi, ostaju najmanje nečistoće, kao što je mulj, pa perač sve ponavlja još jednom, dok na kraju ne ostane jedino zlatni prah. Tada zlatar ili njegov pomoćnik stavlja zlatni prah u peć i topi je, sve dok ne postane potpuno rastopljena. Ali on je ni tada ne vadi, jer talog još nije isplivao na površinu i zlato još nije savitljivo, kovljivo, sjajno i spremno za obradu. Ali posle još topljenja talog biva uklonjen i zlato postaje savitljivo, kovljivo, sjajno i spremno za obradu. Koji god nakit zlatar želi da napravi, bilo da je to dijadema, minđuše, ogrlica ili lančić, on to može da učini od tog zlata. Na isti način, kod monaha koji namerava da razvija viši um postoje krupnije nečistoće u postupanju, govoru i mislima. Takvih manjkavosti sabran monah se oslobađa. Kada je to učinio, ostaju manje nečistoće, kao što su misao ispunjena željom za čulnim zadovoljstvima, ogorčenjem ili okrutnošću i on se i njih oslobađa. Potom na red dolaze još sitnije nečistoće, kao što su misli o svojoj rodbini, zemlji ili reputaciji i on se i njih oslobađa. Posle svega toga moguće je da u njemu još postoji žudnja za višim dostignućima i otuda njegova koncentracija nije savršeno mirna ili ujedinjena, a ona se postiže svesnim naporom. Ali onda kada njegov um postane smiren i ujedinjen, svesni napor nije neophodan da bi se ta koncentracija održavala. Tada, bilo koje stanje uma da je dostižno neposrednim znanjem, on može da ga ostvari, u pravim uslovima" (A.I,253-5).

U kasnijoj budističkoj tradiciji tri utočišta, tj. Buda, Dhamma i Sangha, bili su i još su uvek poznati kao Tri dragulja (Tiratana), zato što su poput dragulja prekrasni, traženi i izuzetno vredni (Sn.224-35).

DRVEĆE

Drveće (rukkha) jesu visoke biljke, obično sa debelim drvenastim korenjem i stablom iz kojeg rastu grane prekrivene lišćem. Pošto je bio vrlo pažljiva osoba, sa velikom moći zapažanja, i provodio dobar deo vremena u šumi, Buda je veoma cenio i dobro je poznavao drveće. Delovi drveća koje on u svojim govorima pominje su deblo (khandha), periderm ili spoljašnja kora (papaṭikā), floema, lika ili unutrašnja kora (taća), godovi (pheggu), srčika ili sredina stabla (sāra), grane (sākhā) i lišće (paṇṇa, M. I,193-6). Bio je svestan da postoje i različite vrste korenja: veliko korenje drveta (mūla), osovinsko i bočno korenje (mālāni ahogamāniyāni tiriyaṅgamāni), koren koji hrani (nāḷi) i žiličasto korenje (mattānipi). Takođe je shvatao da to korenje upija vlagu i hranljive materije iz tla i da se biljni sok (ođā) kreće kroz stablo nagore ka granama (S.II,87-8).

Mnogi Budini govori ukazuju da je on gajio poseban afinitet prema drveću. Kao veoma mlad, imao je svoje prvo duhovno iskustvo sedeći u hladu ružine jabuke (M.I,246). Do probuđenja je stigao pod bodhi drvetom, a odlučio je da umre ležeći među salovim stablima. Učio je da je dobro delo saditi drveće široke krošnje duž puteva (S.I,33). Šume je smatrao dobrim mestom za meditaciju. Često je svojim učenicima govorio: "Ovde su podnožja drveća, ovde su proplanci. Meditirajte! To je moj savet vama", "tražite boravišta u šumi, u dubinama džungle, na mirnim mestima" (D. III,38). Budi je njegova Dhamma bila toliko očigledna, da je jednom prilikom pokazao na okolno drveće i rekao: "Čak bi i ova ogromna salova stabla prigrlila Dhammu kad bi je mogla razumeti, a kako to onda ne bi učinila ljudska bića?" (A. II, 193).

Neki od najlepših odlomaka budističke književnosti odnose se na drveće. Buda je za gostoljubivu osobu rekao da je "nalik velikom drvetu banjana koje raste kraj puta, te svojom senovitom krošnjom pruža utočište svakom namerniku i vraća mu snagu" (Đa.VI,526). Milindapaṭha kaže da bi trebalo pokušati da budemo poput drveća: "Kao što drveće ne pravi razliku kad obezbeđuje hladovinu, isto tako ni meditant ne treba da pravi razliku među bićima, već razvija podjednaku ljubav prema svakom podjednako, i prema lopovima, ubicama i neprijateljima, kao i prema sebi" (Mil.410). U Vimānavatthu, Aṅkura je izrazio generalni budistički stav brige i poštovanja za svako živo biće kada je rekao: "Ne odlomi ni grančicu drveta u čijem hladu sediš, jer bi to bilo poput izdaje prijatelja, zlodelo… Ne otkini ni list drveta u čijem hladu sediš, jer bi to bilo poput izdaje prijatelja, zlodelo" (Vv.9,3-5). U Đātakama postoji priča u kojoj neka devojka kaže svojoj majci: "Ako umrem… sakupi moje kosti i spali ih, podigni spomenik i kraj njega posadi kaṇikāra drvo. A onda, kada posle zime, u proleće procveta, setićeš me se i reći: 'Takva je bila lepota moje kćeri'." (Đa.V,302). Buddhaćarita poredi duhovno vežbanje sa drvetom: "vlakna su mu strpljenje, cvetovi vrlina, grane su svesnost i mudrost, a ukorenjeno je u odlučnosti i donosi plod Dhamme". Abhiđṭāṇaśakuntala primećuje da se grane bremenite plodom povijaju nadole i da bi dobri ljudi trebalo da uče od njih, kako ih njihov imetak nikada ne bi naveo da se gorde i uzdižu.

DUKKHA

Videti Patnja.

DUŠA

Videti Sopstvo.