ABHIDHAMMA

Abhidhamma predstavlja naročiti pristup Dhammi, koji je počeo da se razvija još u Budino vreme, a svoju konačnu formu dobio je otprilike tri veka posle njegove smrti. Reč abhidhamma znači "ono što pripada dhammama". Abhidhamma se razvila kada su rani budistički mislioci pokušali da razlože pojave na njihove najosnovnije delove, koje su nazvali dhamme i potom krenuli da opisuju njihove karakteristike, trajanje, međusobnu interakciju, kao i kammičke rezultate. Dok se Buda uglavnom ograničavao na neposredno iskustvo, abhidhamma je sklonija spekulaciji.

ABHIDHAMMA PIṬAKA

Abhidhamma piṭaka je treći deo Tipiṭake, budističkog Kanona, a ostala dva dela su Sutta piṭaka i Vinaya piṭaka. Čini je sedam knjiga – Dhammasaṅgani, Vibhaṅga, Dhātukathā, Puggalapaññatti, Kathāvatthu, Yamaka i Paṭṭhāna. Knjige Abhidhamma piṭake su nastale uglavnom kasnije i od Sutta i od Vinaya piṭake i verovatno su svoj konačni oblik dobile tek nekoliko vekova posle Budine smrti. Tradicija ih međutim sve pripisuje Budi, iako potvrde za to ne postoje u samoj Abhidhamma piṭaki, niti se ona pominje u ostale dve Piṭake. Međutim, u Abhidhamma piṭaki nema bilo čega što bi protivrečilo Budinom učenju; razlika je u pristupu, a ne u sadržaju. Videti Abhidhamma.

ABORTUS

Abortus (gabbhapātana) jeste jedan od oblika kontrole rađanja gde fetus biva ubijen, kako se ne bi potpuno razvio i rodio. Abortus je bio poznat u staroj Indiji i obavljan je bilo operativnim putem, bilo nasilnim drmanjem majke ili uzimanjem različitih supstanci. Prema budizmu, život započinje začećem ili veoma brzo posle toga, te se abortus zato smatra ubistvom. U Đātakama se govori da se onaj ko obavlja abortus kasnije rađa u svetu patnje (Ja.V,269). Monasima i monahinjama je zabranjeno da imaju bilo kakve veze sa abortusom (D.I,11). U nekim slučajevima, moguće je da je abortus neophodan da bi se spasao život majke, ali danas se većina abortusa obavlja da bi se uklonila neželjena trudnoća ili gnev okoline. Za budistu su to vrlo neuverljivi razlozi da se uništi jedan život. Abortus je ilegalan u Šri Lanki i Burmi, ali ne i u Tajlandu.

AGNOSTICIZAM

Agnosticizam je filozofska pozicija da nije moguće znati bilo šta pouzdano o Bogu. Nekada se kaže da je Buda bio agnostik, ali to nije tačno. Istina je da je on retko odgovarao o pitanjima o postojanju ili prirodi Boga, ali to je samo zato što o takvim pitanjima nisu raspravljali ni drugi vodeći mislioci toga vremena. Ni Mahavira, osnivač đainizma, ni Purana Kassapa, Makkhali Gosāla, Ađita Kesakambalã, niti sam Buda nisu ideji vrhovnog bića davali bilo kakav značaj u svojim filozofijama. A kada je ipak govorio o ideji boga, Buda je svoju poziciju iznosio vrlo jasno — odbacivao ju je kao činjenično, logički i moralno neodrživu. Na primer, u Đātakama je osvetlio kontradikciju između tvrdnje da je Bog svemoćno biće ispunjeno ljubavlju i neporecive okrutnosti i zla koje postoji u svetu. "Zašto Bog ne popravi ovaj svet? Ako je zaista Upravljač, Najviši, Gospodar svih bića, zašto je čitav svet u takvom haosu? Zašto svet ne učini srećnim? Ako je zaista Upravljač, Najviši, Gospodar svih bića, otkuda toliko obmane, laži, gordosti i nepravde? Ako je zaista Upravljač, Najviši, Gospodar svih bića, onda on mora biti nepravedan i okrutan, jer on je taj koji je sve napravio." (Đa.VI,208).

AĐAHN ČA

Ađahn Ča je bio možda najveći theravada učitelj meditacije u XX veku. Rođen je u Tajlandu 1918. Postao je monah još kao vrlo mlad, ali se ubrzo zasitio monotonog života u konvencionalnom manastiru. Tako je postao lutajući monah, živo u šumi i vreme provodio u meditaciji. Posle mnogo godina se skrasio u šumskoj isposnici, koja se kasnije razvila u manastir, i tu počeo da privlači one zainteresovane za meditaciju. Ađahn Ča je postao dobro poznat po svojoj ljudskoj toplini, humoru i naročito praktičnom, direktnom i spontanom pristupu meditaciji. 70-tih godina prošlog veka počeo je da privlači i niz učenika sa Zapada, od kojih su neki kasnije i sami osnovali svoje manastire i centre za meditaciju na Zapadu. Iako sam nije nikad ništa napisao, neki od njegovih govora, izreka i anegdota su zabeleženi i objavljeni, te su od tada postali vrlo popularni. Ađahn Ča je umro 1992. godine, posle duže bolesti izazvane moždanim udarom.

AJNŠTAJN, ALBERT

Albert Ajnštajn (1879-1955), čuveni nemačko-američki fizičar, priznat je kao jedan od najvećih i najuticajnijih umova u istoriji. Iako je rođen u jevrejskoj porodici, Ajnštajn je bio sekularist čitav svoj život. No, iako ga konvencionalna religija nije mnogo zanimala, on je bio duboko duhovan čovek, zainteresovan za ljudsku prirodu i sudbinu. Naročito je u sebi gajio divljenje prema budizmu. U jednom od svojih eseja je napisao: "Čovek oseća ništavilo ljudskih želja i težnji, kao i uzvišenost i čaroban poredak koji se otkriva kako u prirodi, tako i u misaonom svetu. On na individualnu egzistenciju gleda kao na neku vrstu zatvora i želi da doživi ovaj univerzum kao jednu smislenu celinu. Počeci jednog takvog kosmičkog religijskog osećanja javljaju se već na ranom stupnju razvoja — na primer, u mnogim psalmima Davidovim i kod nekih od proroka. Ali budizam sadrži mnogo snažnije njegove elemente." Kasnije, u svojim detaljnijim osvrtima na religiju, Ajnštajn ponovo govori o budističkom učenju: "Religija budućnosti biće kosmička religija. Ona bi trebalo da prevaziđe individualnog Boga i izbegne dogme i teologiju. Obuhvatajući i prirodno i duhovno, ona bi trebalo da se zasniva na religijskom osećanju koji se javlja iz doživljavanja svih stvari, prirodnih i duhovnih, kao jedne smislene celine. Budizam odgovara ovakvom opisu… Ako postoji religija koja može da se nosi sa potrebama savremene nauke, onda je to budizam".

ALFABET

Alfabet (vaṇṇamālā) jeste skup slova ili simbola nanizanih određenim redom, a koji se koristi za zapisivanje nekog jezika. Budini govori su prvi put bili zapisani u Indiji, verovatno oko II veka pre n.e., i to na pismu koje se zvalo brāhmi. Edikti cara Aśoke su zapisivani istim pismom. Brāhmī ima 72 slova i pisan je s leva na desno. Sva kasnija indijska pisma evoluirala su iz brāhmija, kao što su to sinhaleško, tibetansko, burmansko, tajlandsko i drevna pisma malajskog sveta.

ALKOHOL

Alkohol je jedinjenje dobijeno fermentacijom, koje inhibira centralni nervni sistem i izaziva omamljenost kada se konzumira. Reč alkohol potiče od arapskog al, što je određeni član, i kahal, što znači "privid" i prvobitno je bio alhemijski termin. Alkoholna pića se obično dele u tri grupe — piva načinjena od fermentiranih žitarica, vina načinjena od fermentiranog voća i žestoka pića dobijena destilacijom ili piva ili vina. U Tipiṭaki se pominju četiri vrste alkoholnih pića. Surā se dobijala od žita ili brašna (Sn. 398; Vin. I,205), meraya je spravljana od šećera i voća, a ponekad joj je dodavan ukus uz pomoć kore određenog drveta (MN 13), mađđa je pravljena od meda i āsava se dobijala od soka palmira palme i to ili vrenjem ili destilovanjem (Vin. II,294).

Mnoge kulture imaju mitove koji objašnjavaju poreklo alkohola, pri čemu se on često smatra poklonom bogova. Đātaka ima priču kojom objašnjava kako je nastao alkohol. Ona je ona manje mitološka, ali zato realističnija. Jednom davno je u nekoj šumi bila voćka sa udubljenjem na mestu gde se deblo račvalo. U tom se udubljenju sakupljala kišnica, onda su plodovi tu upali, tako da je ta smeša pod zracima sunca vrila. Pošto je bilo leto, žedne ptice pile su iz tog udubljenja, opile se, pale na tlo i posle izvesnog vremena odletele dalje. Neki lovac je to primetio i, onako znatiželjan, i sam je malo otpio te tečnosti i opio se. Kasnije je sve ispričao svojim prijateljima i tako se saznalo za alkohol. Prema Đātakama, ovo otkriće postalo je uzrok bezbrojnim društvenim problemima (Đa. V,12-20).

Peto pravilo morala, kojeg svi budisti nastoje da se pridržavaju, jeste izbegavanje da se konzumira alkohol ili bilo kakvo drugo opojno sredstvo. U slučaju alkohola, to je uglavnom zato što opijenost njime zamagljuje um, dok je glavni cilj budizma upravo da se um razbistri. Međutim, pijenje alkohola takođe može izazvati nekoliko drugih ličnih i socijalnih problema. Buda kaže: "Ovih je šest opasnosti od pijenja alkohola: gubitak imetka, učestale svađe, bolest, loša reputacija, pravljenje budale od sebe i smanjena inteligencija" (DN 31). Budistička tradicija kaže da ako neko prekrši peto pravilo, to lako može voditi do kršenja i ostalih.

ALTRUIZAM

Altruizam jeste mišljenje i delovanje na dobrobit drugih pre ili više nego za sebe. Teolozi i filozofi su dugo raspravljali o tome je li moguće istinski biti altruističan. Buda je izbegavao "ja ili drugi" dilemu jer je razumevao da smo više u stanju da pomognemo drugima ako načinimo neke promene u samima sebi. Njegova šestogodišnja borba za istinu omogućila mu je da provede narednih četrdeset i pet godina podučavajući druge toj istini. Slično tome, on je razumeo da činjenje dobra drugima i nas čini boljima. Jednom je prokomentarisao da je Ānandino dugogodišnje "izražavanje ljubavi telom, govorom i mišlju, često bez dovoljno vremena za meditaciju, omogućilo mu da se približi probuđenju" (DN 16). Tako, za budiste ne bi trebalo da bude dilema između sebičnosti — sebe pre drugih — i altruizma — drugih ispred sebe — već mi i drugi zajedno. U jednom od svojih najrečitijih govora, Buda je rekao: "Na ovom svetu moguće je pronaći četiri vrste ljudi. Koje četiri? Onaj koji se ne brine ni za svoje, ni za dobro drugih; onaj koji se brine za dobro drugih, ali ne i za svoje dobro; onaj koji se brinu za svoje, ali ne i za dobro drugih; i onaj koji se brine i za svoje i za dobro drugih. Od njih četvorice, najveći je onaj koji se brine i za svoje i za dobro drugih." (AN IV.98).

AMBAPĀLĪ

Ambapālī je bila imućna i oštroumna kurtizana u Vesāliju. Smatrana je jednom od najlepših žena svoga vremena. Opisana je kao „divnog izgleda, ljupka, savršenog tela i vešta u pevanju, plesu i sviranju laute“ (Vin. I,268). Takođe je posedovala veliki gaj mangoa na obodu Vesālija, u kojem su Buda i njegovi monasi povremeno boravili (na prim. AN IV,100; SN V,141; 301). Kada je na svom poslednjem putovanju Buda prošao kroz Vesāli, Ambapālī mu je poklonila taj gaj, da bude iskorišćen kao manastir (DN II,95-7). Neko vreme posle toga, verovatno kad je bila u poznim godinama, Ambapālī je postala monahinja i, kako kaže tradicija, na kraju dostigla probuđenje.

U zbirci Therīgāthā je njena pesma od 19 stihova, u kojoj daje potresno poređenje svoje nekadašnje lepote i sadašnjeg izgleda u starosti (Thi. 252-70). Hiljadu godina posle ovoga, kada je kineski hodočasnik Xuanzang posetio Vesāli, zapisao je da manastir izgrađen u Ambapālīnom gaju još uvek postoji i da je sećanje na ovu ženu još uvek živo. Videti Kosa i Prostitucija.

AMBEDKAR, BHIMRAO

Bhimrao Ambedkar je rođen u Indiji u najnižoj kasti "nedodirljivih" 1891. godine. Pošto je uspeo da dobije osnovno obrazovanje, uspeo je da se izbori za stipendiju za studije u Engleskoj i SAD, te postane briljantan advokat. Narednih godina izrasta u neumornog i rečitog borca za socijalne reforme, a posebno kritikuje hindu sistem kasti. Pošto je Indija stekla nezavisnost, Ambedkar je predsedavao komitetom koji je napisao novi ustav zemlje. Razočaran dugogodišnjim bezuspešnim naporima da pripadnici njegove kaste postanu priznati i izjednačeni u okviru hinduizma, Ambedkar na kraju odlučuje da prihvati budizam. Tako 1956. on i stotine hiljada njegovih sledbenika uzimaju Tri utočišta. Na nesreću, umro je nekoliko meseci posle toga, ali ne i pokret koji je predvodio, pa tako danas u Indiji ima oko osam miliona budista. Tako se obnova budizma u savremenoj Indiji može pripisati Bhimrao Ambedkaru.

AMBICIJA I ASPIRACIJA

Ambicija (iććhana) jeste žudnja da se stekne lična prednost, bogatstvo, moć, status ili slava, dok aspiracija (patthāna) predstavlja blagu, ali čvrstu odlučnost da se nešto postigne. Reč ambicija potiče od latinskog ambitionem, "ići okolo", dok je aspiracija u vezi sa latinskom reči spiritus, "dah" i potiče od latinske reči aspirare, "izdahnuti". Ambicija nije nužno negativna, ali ima tendenciju da dobije ono što želi makar i na račun ugrožavanja integriteta ličnosti. A kada to dobije, ponekad ga zloupotrebi. Primeri za ovo bi mogli biti uspešni glumci koji završe kao ovisnici o drogama, vrhunski sportisti koji varaju kako bi osvojili još jednu medalju i bogati biznismen koji utaji porez ili krade od deoničara kako bi imao još više. Kao što je rekao Buda: "Zbog svoje žudnje za bogatstvom, budala i sam sebe upropasti" (Dhp. 355). Suviše često ambicija nas "goni dalje", tj. sve više nas upliće u saṃsāru. Takozvani Pokret za samopoboljšanje u SAD bio bi lep primer filozofije života zasnovane na ambiciji. Iza sve te priče o "strašću za izvanrednošću", "postajanju najboljim što možemo" i "doprinosa društvu" obično leži sirova pohlepa i sebičnost.

Aspiracija je oblik želje omekšane promišljenošću, integritetom i ličnim interesom koji u obzir uzima i interese drugih. Dok je ambicija potpuno fokusirana na svoj cilj, aspiracija nikada iz vida ne gubi ni svoj cilj, ni sredstva koja koristi da bi ga dostigla. Aspiracija nam dopušta da "slobodno dišemo" (assāsa, MN 11) i onda kad smo cilj ostvarili, zato što smo to učinili bez ugrožavanja vrednosti do kojih držimo ili nauštrb njih. Aspiracija takođe razume da iako svetovni ciljevi mogu biti korisni u ovom životu, duhovni ciljevi nam donose korist kako u ovom, tako i u narednom životu i na kraju će nas odvesti do stanja potpunog ispunjenja, u kojem ne postoje više težnje ka bilo kakvom cilju, tj do nirvāṇe. Buda je rekao da treba "iskoristiti svu svoju želju, napregnuti se, uložiti veliki napor, usmeriti se i biti odlučan" kako bi se dostigao jedan takav cilj (AN IX.5). A kada je govorio da onaj ko praktikuje Dhammu treba da bude "umeren u željama", hteo je da kaže da moramo imati aspiracija ka ciljevima koji su vredni truda i ne dopustimo da se naša aspiracije degeneriše u ambiciju. Videti Preduzetničke sposobnosti.

ĀNANDA

Ānanda je bio sin Budinog strica Amitodane. Poslednjih 35 godina Budinog života bio je njegov lični pratilac i najvoljeniji od svih njegovih učenika. Ako je Sāriputta personifikovao mudrost, a Moggallāna psihičke moći, tada Ānanda svakako oličava ljubaznost, blagost, toplinu i ljubav. Buda ga je hvalio zbog "dela ljubavi učinjenih telom, govorom i umom" (DN 16), što znači da je on uvek bio spreman da pomogne, da je uvek ljubazno govorio sa drugima i da je uvek želeo najbolje drugima. Buda je čak pominjao kako Ānanda ima upravo neke od kvaliteta koje i on sam ima — ljudi se raduju kad ga vide, raduju se kad ih podučava Dhammi, a razočarani su kad završi svoj govor (DN 16). Ānanda je imao ključnu ulogu na prvom saboru. Pošto je proveo toliko mnogo godina kraj Bude i sećao se mnogih njegovih govora, odrecitovao ih je tokom sabora tako da su i drugi učesnici mogli da ih zapamte i prenesu dalje. Upravo Ānandinim rečima: "Ovako sam čuo" (Evaṃ me sutaṃ…) započinje najveći broj sutta.

ĀNANDA MAITREYA

Ānanda Maitreya je bio prvi moderni Zapadnjak koji je postao budistički monah. Rođen je kao Allen Bennett 1872. godine i zainteresovao se za budizam pošto je pročitao čuvenu poemu Edwina Arnolda o Budinom životu, nazvanu Light of Asia. Putovao je prvo na Šri Lanku i potom u Burmu, gde se zamonašio 1901. i dobio ime Ānanda Maitreya. Kasnije je osnovao prvu budističku organizaciju na Zapadu, te pokrenuo i uređivao časopis Buddhism. Mučen astmom čitav život, na kraju se razmonašio i umro 1923.

ĀNATTĀ

Ānattā znači "ne-sopstvo" i učenje o anattā je specifično za budizam i ujedno njegovo najradikalnije učenje. Mi obično pretpostavljamo da iza našeg promenljivog tela, uma i iskustava postoji jedan nepromenljivi ego ili sopstvo. Identifikujući to sopstvo kao "ja", mi tada druge stvari označavamo kao "moje" — "moja žena", "moje vlasništvo", "moja religija", "moja zemlja" itd. Ovo je, prema Budi, uzrok mnogih muka i bolova koje ljudi nanose sami sebi i drugima kroz pohlepu, strah, neznanje, mržnju i samoobmanjivanje. Buda kaže: "Telo nije sopstvo, osećaji nisu sopstvo, opažaji nisu sopstvo, mentalne konstrukcije nisu sopstvo i svest nije sopstvo… Onaj ko ovo vidi, postaje nevezan za te stvari, kad je nevezan strast bledi, kad je strast nestala on je slobodan, a kad je slobodan on i zna da je slobodan" (SN XXII.59). Nekada čujemo kako se kaže da je cilj budizma da se uništi sopstvo. To nije tačno, jednostavno zato što i nema sopstva koje bi se uništilo. Buda je učio da kada uvidimo da je ideja o trajnom metafizičkom sopstvu ili duši samo iluzija, tada prestajemo da patimo i prestajemo da nanosimo patnju sebi i drugima.

ĀNATTĀ I PREPORAĐANJE

Kada neki ljudi saznaju da budizam podučava preporađanje i da isto tako ne postoji sopstvo (anattā), teško im je da razumeju kako se to zapravo to preporađanje odigrava: "Ako nema sopstva ili duše", pitaju se, "šta to onda prelazi iz jednog života u naredni?" Ovaj problem je više prividan nego stvaran. Prvo, Buda nije učio da sopstvo ne postoji kao takvo — on je podučavao da ne postoji trajno, nepromenljivo, metafizičko sopstvo. U budizmu, kao i u savremenoj psihologiji, sopstvo se razume kao jedno jezgro načinjeno od utisaka, sećanja, osobina i sklonosti, koje se neprekidno menja. I upravo je to "sopstvo" ono koje prelazi iz jednog života u drugi. Zamislite tri bilijarske kugle poravnate u jednoj liniji tako da svaka dodiruje onu sledeću i četvrtu na istoj liniji ali malo udaljenu od njih. I sad zamislite da neko udari tu četvrtu kuglu bilijarskim štapom , ona se zakotrlja preko stola i udari najbližu kuglu, Kugla koja se do tada kretala će se tu i zaustaviti, prva i druga kugla od one tri će takođe ostati u mestu, ali će treća pojuriti preko stola i pravo u rupu. Šta se dogodilo? Energija iz četvrte kugle se kroz prvu i drugu prenela na treću kuglu i pokrenula je da počne da se kotrlja po stolu.

Na sličan način, mentalna energija koja čini ono što konvencionalno nazivamo "sopstvom" prenosi se iz jednog tela u drugo. Zapravo, upravo ono što omogućuje toj energiji da prelazi kroz neki medijum i oživi drugi objekat jeste njezina promenljivost (anićća). I nije to, već ideja da duša ili duh može da se kreće sa jedne lokacije ili dimenzije u drugu bez promene ono što je teško objasniti.

AṄGUTTARA NIKĀYA

Ova nikāya je četvrti deo Sutta piṭake, drugog dela Tipiṭake, budističkog Kanona. Reč aṅguttara znači "naredni odeljak" i upotrebljena je jer je 2.344 govora ili grupisano prema numeričkom sistemu, od jedan do jedanaest, tako što prvo poglavlje obrađuje ono čega ima samo jedan (um, Tathāgata…), drugo ono čega ima samo dva (dva meditativna napora, dve vrste mudraca…) itd. do jedanaest. Aṅguttara nikāya se bavi većim brojem tema nego bilo koja druga knjiga u okviru Tipiṭake.

APOSTAZA

Termin apostaza dolazi od grčkog apostasia i latinskog apostata i znači "udaljiti se od", dok arapski termin za apostazu riddah znači "okrenuti leđa". Apostaza otuda predstavlja odbacivanje sopstvene religije i prihvatanje neke druge. Budizam nije imao legalistički pristup veri i otuda nikada nije razvio pojam apostaze, niti ga poznaje ijedna budistička kultura. U budizmu osoba ima slobodu da veruje ili ne, već u skladu sa svojim sklonostima i razumevanju. Budin stav prema apostazi oličen je u susretu sa čovekom po imenu Sunakkhatta. On je bio Budin učenik, ali je postao nezadovoljan Dhammom i odlučio je da se odrekne učitelja i Učenja. Sunakkhatta je tako došao kod Bude i rekao: "Gospodine, napuštam vas. Više ne živim u skladu sa vašim Učenjem." Buda je na ovu objavu odgovorio postavljajući Sunakkhatti nekoliko pitanja: "Jesam li ti ja ikada rekao: 'Dođi i živi u skladu sa mojim učenjem?' 'Ne, gospodine.' 'Ako je to tako, ko si ti i šta ti to napuštaš, nepromišljeni čoveče'?" (DN 24). Ni u ovom, ni u drugim slučajevima Buda nije sugerisao da apostatu treba kazniti, niti da će on otići u pakao samo zbog svoje apostaze. Nijedan krivični zakonik tradicionalnih budističkih zemalja nije kriminalizovao apostazu. Videti Tolerancija.

ARAHAT

Reč arahat izvedena je iz Pāḷi glagola arahati, što znači imati vrednost ili biti plemenit, a predstavlja titulu onome ko je dostigao probuđenje kao rezultat slušanja o i praktikovanja Budinog učenja. Kao i Buda, arahat poseduje savršenu mudrost i saosećanje, te više nije podložan preporađanju. Buda za arahata kaže da je prevazišao "krug rađanja i umiranja… uklonio nečistoće, proživeo svetački život, učinio ono što treba učiniti, odložio teret, dostigao krajnji cilj, raskinuo okove i postao sasvim oslobođen zahvaljujući savršenom znanju" (MN 22).

Arahati se često pominju u Tipiṭaki i stiče se utisak da su oni tiha, blaga bića, bez ikakvih briga i opterećenja, fizičkih ili psihičkih. Oni su "stišanog tela i slobodnog uma" (SN IV.25), "postojani u sred nepostojanog" (Th. 192), "srećni sve vreme" (SN XVI.9) i bez briga gde god da krenu (AN IV.28). Oni su "nevezani ni za šta, čak ni za nevezivanje" (Sn. 795), "u sred neprijatelja žive puni ljubavi" (Dhp. 192); osećaju se "svugde kao kod kuće" (Sn. 42), zato što su "prevazišli sve granice" (Sn.795) i "odložili sa strane svako 'za' i 'protiv' " (Sn. 362). Arahati su "mirni poput jezera neuznemirenog vetrom" (It. 91), "čist kao duboka voda mirnog jezera" (Dhp. 82), "obasjava ovaj svijet kao Mjesec nezasenjen oblakom" (Dhp. 172) i "vedar poput neba bez oblaka" (Sn. 1065). Običnom čoveku mogu se "učiniti glupim, ali nisu takvi" (Sn. 713), zapravo oni su "oštri poput oštrice brijača (Sn. 716).

AROMATERAPIJA

Aromaterapija je reč koju je 20-tih godina prošlog veka skovao Rene Gattefosse, kako bi označio fizičko i psihološko lečenje putem udisanja isparenja esencijalnih ulja ili njihovog utrljavanja u kožu. Drevni Indijci su razvili čitavu nauku o mirisima . Mirisi su bili ekstrahovani iz "aromatičnih korenova, drveta, kore, izdanaka, lišća, cvetova, bobica i smola" (SN XXXI.1) i u parfimerijama (gandhāpaṇa) su se prodavali "parfemi, mirisi, aromatski prah i kamfor" (Ja. I,290). Ljudi su jako voleli da "trljaju i masiraju telo parfemima i kupaju se u mirišljavoj vodi" (DN 1). Ponekad su radili i klistir mirisnim uljima (Mil. 169). Terapijska vrednost mirisa takođe je bila poznata, mada aromaterapija kao takva nije bila deo tradicionalnih osam grana indijske medicine. Jednom kada je Buda bio bolestan, lekar mu je prepisao ušmrkavanje (upasinghati) tri pregršti cvetova vodenog ljiljana (Vin. I,279). On sam je monasima koje muče bolovi preporučivao da se inhaliraju parom od prokuvanih listova kanabisa (Vin. I,204).

Iako delovanje aromaterapije na fizičke bolesti tek treba da bude potvrđeno, nema sumnje da ona može imati pozitivne efekte na um. Slatkasti, oštri i šumski mirisi mogu da poprave raspoloženje, da smire um i tako olakšaju relaksaciju. Ovo je verovatno dodatni razlog zašto su stari budisti koristili cvetove i mirisne štapiće tokom pūđa koje imaju pre meditacije. Videti Mirisi.

ASITA

Asita, takođe poznat i kao Kanhasiri, bio je mudrac koji je živeo u šumama zemlje Sakyāna. Ime Asita doslovno znači "onaj koji se ne vezuje", dok Kanhasiri znači "tamni sjaj". Asitu su opisivali da nosi guste pletenice (Sn 689). Jednoga dana primetio je da božanstva nešto bučno slave i upitao ih je zašto su toliko srećni. Odgovorili su mu: "Bodhisattva, izvanredni i nenadmašni dragulj se rodio u sakyanskom gradu Lumbini, na dobrobiti i sreću ljudskog roda. Zato smo toliko srećni" (Sn 683). U želji da vidi to dete, Asita je otišao do Kapilavatthua, gde ga je dočekao Suddhodana i dao mu dete da ga uzme u ruke. Pošto je dobro poznavao veštinu "znakova i mantri" (lakkhana mantra, Sn 690), pregledao je dete i objavio da će dostići potpuno probuđenje (sambodhi), steći "najviše pročišćen vid" (paramavisuddhidassī) i objaviti Istinu "iz saosećanja za mnoge" (bahuđamhitanukampī, Sn 693). A tada mu grunuše suze. Kad u to primetili, Sakyani se zabrinuše, te upitaše Asitu da li vidi nekakvu nesreću u životu dečaka. Odgovorio je da je tužan zato što zna da će umreti pre nego što se sve to dogodi (Sn 694).

Ovo je jedino pominjanje Asitino u Tipiṭaki. Prema nekim proučavaocima, priča o njemu je potpuna legenda i možda i jeste tako. Međutim, malo je u njoj toga što bi samo po sebi bili fantastično i neverovatno. Moralo je biti sasvim uobičajeno u drevnoj Indiji da monarh pozove lokalnog svetog čoveka da blagoslovi i možda odabere ime za njegovog novorođenog sina. Slično tome, bilo bi normalno za tog svetog čoveka da "predvidi" kako će kraljev sin stasati u velikog čoveka.

Kasnije varijante priče o Asiti, a ima ih mnogo, svaka detaljnija i razuđenija od prethodne, često navode kako je Asita predvideo da će mali princ postati ili veliki vladar (ćakkavattin) ili potpuno probuđeni mudrac (Buddha). Ovog "ili… ili" proročanstva nema u priči iz Tipiṭake. Videti Mantra.

ASOKA

Asoka je bio treći car iz dinastije Maurya i vladao je Indijom od 268. do 239.godine pre n.e. Šokiran razaranjem koje je izazvao svojim ratom protiv kraljevstva Kāliṅga, Asoka je prihvatio budizam i ostatak svoje vladavine proveo pokušavajući da na duhovnim principima vlada svojim ogromnim carstvom. Odrekao se agresivne spoljne politike, promovisao harmoniju među religijama, osnivao bolnice, humanizovao pravni sistem i slao budističke misionare širom indijskog potkontinenta i takođe van njega. Uglavnom zahvaljujući Asokinom pokroviteljstvu, budizam je tako brzo postao jedna opšteindijska religija. Da bi obznanio svoje reforme, Asoka je objavio seriju proglasa i uklesao ih na ogromnim kamenim stubovima podignutim širom Indije. Ti proglasi ili edikti su najraniji do sada dešifrovani pisani spomenici drevne Indije.

ASTROLOGIJA

Astrologija (đotisattha ili nakkhattaviđđā) jeste verovanje da položaj planeta i zvezda u velikoj meri utiče na čovekov karakter i sudbinu. Ovo verovanje je u suprotnosti sa osnovnim učenjem budizma da su naš karakter i sudbina rezultat zbira naših namernih misli, govora i postupaka, tj. naše kamme. Buda je govorio da monasi i monahinje ne smeju da praktikuju astrologiju, niti bilo kakvu drugu formu proricanja sudbine, koje je on sve zvao "niskim veštinama" (tiraććhānaviđđā, DN 1). Tako on u Đātakama priča priču koja odslikava besmislenost oslanjanja na astrološka predviđanja (Đa. I,258). Logično, sva astrološka izračunavanja do 1930. moraju biti netačna, jer nisu uzimala u obzir planetu Pluton, koja je tek tada bila otkrivena. A sva izračunavanja posle 1930. takođe moraju biti netačna jer nisu uzimala u obzir novu planetu otkrivenu 2005. Ironija je da mnogi ljudi u budističkim zemljama veruju u astrologiju i monasi obično rade predviđanja na osnovu astrologije.

AŠVAGHOŠA

Ašvaghoša, čije ime znači "njisak konja", bio je jedan od najvećih indijskih pesnika. Rođen je u Sāketi u II veku, a preobratio se na budizam još kao vrlo mlad i postao dvorski pesnik kralja Kaniṣke. Do tada je Budino učenje već bilo izazvalo pravu revoluciju u indijskoj religijskoj i filozofskoj misli, kao i u umetnostima. Pet vekova posle Budine smrti, budisti su koristili već sve vizuelne i tekstualne umetnosti kako bi ljude privukli Dhammi, objasnili im je i probudili u njima veru. Ašvaghoša je simbol ovog pokreta. Napisao je Saundaranandakāvyu, poemu u kojoj se prepričava preobraćenje Budinog polubrata Nande; zatim Sāriputraprakaraṇu, dramu u devet činova o životu Sāriputte; Gaṇḍistotru, šarmantnu pohvalu manastirskom zvonu, kao i Vajraśuci, sistematsku kritiku hindu sistema kasti. Ali Ašvaghošino najčuvenije delo jeste Buddhacarita, priča o Budinom životu, koja je duboko uticala na više klase, a kasnije inspirisala i mnoge velike pesnike književnosti na sanskritu.

AURA

Aura (byāmappadhā ili pabhāmaṇḍala) jeste krug svetlosti za koji se veruje da se pojavljuje oko glave određene svete osobe. Stari i novi prikazi Bude često ga predstavljaju sa aurom, iako Tipiṭaka nikada ne pominje da ju je on zaista i imao. Međutim, ona kaže da su u trenutku kada je dostigao probuđenje zraci (raṃsi) plave, žute, crvene, bele i narandžaste svetlosti zasijali iz njegovog tela (Vin.I,25). Isto tako, u časovima pre nego što je izdahnuo, koža mu je postala neuobičajeno sjajna i blistava (D.II,134). Ostaje tajna kako se tačno odigrava ovakva transformacija, ali je to fenomen o kojem govore mnoge kulture na raznim stranama sveta.

AVALOKITEŚVARA

Avalokiteśvara je najvažniji i takođe najvoljeniji od svih bodhisattvi u Mahāyāna budizmu. Njegovo ime sačinjeno je od dve sanskritske reči: avalokita, što znači "gledati na" ili "nadgledati", i iśvara, ‘božanstvo’. Tako ispada da je Avalokiteśvara plemenito biće koje motri na svet, vidi sav njegov bol i patnju, te ispunjen saosećanjem pokušava da ih umanji što je moguće više. Avalokiteśvarino poreklo nije baš jasno, ali izgleda da je ideja o njemu počela da se uobličava negde u I veku pre n.e. Najranije pominjanje njegovog imena je u Saddharmapuṇḍarīka sūtri, koja je sastavljena negde na prelazu između I i II veka naše ere. Verovatno se radi o osobi koja je živela u Budino vreme, čula njegovo učenje i pošto se iskreno zavetovala da dostigne probuđenje (adhiṭṭhāna) za dobrobit svih bića, preporodila se u nebeskom svetu, odakle odgovara na zazivanja ljudi. Posle pojave Avalokiteśvare, milioni ljudi koji su zazivali njegovo ime bili su izlečeni od fizičkih i psihičkih bolesti, spašeni u nevolji i utešeni u vremenu samoće i očaja. Nekim božanskim bićima se klanjaju u "strahu i zebnji", zato što su navodno "svemoćna", ali ljudi su Avalokiteśvari bili uvek privučeni njegovom blagošću i saosećanjem. Moglo bi se čak reći da je Avalokiteśvara sama personifikacija Budinog isceljujućeg i okrepljujućeg saosećanja.

Avalokiteśvara se obično prikazivan kao lep mladić blagih fizičkih karakteristika, mada se u kineskoj, korejskoj i japanskoj ikonografiji uvek prikazuje kao žensko. Naravno, to je samo ikonografska konvencija, pošto on zapravo prevazilazi podele na polove, Avalokiteśvara zapravo nije ni muškog ni ženskog pola. Negde posle VII veka Kinezi su počeli da prikazuju Avalokiteśvaru sa hiljadu ruku i sa okom na svakom dlanu. Bio je to maštovit način da se prikaže ne samo njegova istinska želja da vidi patnju bića, već isto tako da priskoči u pomoć i olakša je.

Na kineskom Avalokiteśvara je poznat kao Kuan Yin, na japanskom kao Kannon, na tibetanskom kao Chenrezi, vijetnamskom kao Quan Am, a na sinhala jeziku kao Nātha. Tradicija kaže da je Avalokiteśvara imao 108 imena. Videti Oṃ Maṇi Padme Hūṃ i Potala.